Ako Amerika izgubi rat u Ukrajini, počinje rat na Balkanu!

Piše: Dušan Proroković

Ako stvari krenu po zlu u Novorusiji, SAD mogu otvoriti novu balkansku krizu kojom će rušiti ruske interese u ovom delu Evrope.

Poslednji nastup Vilijema Montgomerija poslužio mi je samo kao povod za otvarnje pitanja: da li je američka politika prema Srbiji bila neracionalna? Od svih američkih ambasadora u Beogradu od 2000. godine do danas on je, po svoj prilici, ostavio najdublji utisak.

Jedan od njegovih naslednika izveo je najveću „političku operaciju“ u Srbiji posle 2000, ali to više ima veze sa organizacionim sposobnostima i iskustvom, a manje sa „dubinskim razumevanjem“ političkih procesa. Što se Montgomerija tiče, on je bio uzdržan u procenama i trudio se da razume suštinu problema.

Što se za nove generacije američkih diplomata ne može baš reći. „Izlila se moć u glavu“, pa sve češće gledamo razgovore koji se završavaju sa: ili ćete raditi kako mi kažemo ili vas neće biti.

Inače, Montgomeri se pominjao poslednjih godina u političkoj čaršiji kao „lobista SNS“ u Vašingtonu. „Dobro upućeni“ su mu pripisivali većinu zasluga za dobro pozicioniranje Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića kod Amerikanaca, što im je omogućilo kasniji dolazak na vlast.

Ne znam da li je ovo tačno, ali, ako jeste, pitanje za Nikolića i Vučića je: zašto nisu nastavili da primaju savete od Montgomerija? Korisniji bi im bio nego galerija likova koje su doveli, od Guzenbauera, preko Stros-Kana do Blera. Jer ono što im je on poručio preko sredstava javnog informisanja u postojećim okolnostima itekako ima smisla.

Ne bih mogao da se složim sa svim ocenama i preporukama, ali sa većinom sigurno da. Pogotovo kada su u pitanju nastupi premijera Srbije. Previše je tu zaletanja i kočenja.

Međutim, kada je o samom Montgomeriju reč, za mene je još zanimljivije pitanje: zašto njegove racionalne procene nisu ozbiljnije uticale na postavljanje zvaničnog Vašingtona? Ako je ovakve procene, koje sada iznosi povodom postavljanja Nikolića i Vučića, iznosio i ranije povodom postavljanja SAD na Balkanu.

Srbija dugoročno izgubljena za SAD

Jer, ako se analizira sve što se može pročitati u depešama Vikiliksa i neformalno čuti iz izvora bliskih Edvardu Snoudenu, a tiče se Srbije, u Vašingtonu je posle 2004. godine prevladala „tvrda struja“ koja je insistirala da se „završi posao na Balkanu“. U suštini, to je značilo da se Srbija dodatno oslabi rasturanjem SR Jugoslavije, a zatim i da se „dodaje gas“ na Kosovu.

Usput, nastavljeni su pritisci na Republiku Srpsku, koji treba da dovedu do njenog ukidanja, i vrše se stalni uticaji u drugim aktivnim i potencijalnim geopolitičkim žarištima na teritoriji centralne Srbije. SAD su nastavile da tretiraju Srbe kao najgore moguće neprijatelje, što im je dugročno potkopalo poziciju na srpskom etnoprostoru.

A, bez obzira na okolnosti u kojima se Srbija nalazi i bez namere da se bilo ko iz našeg okruženja uvredi, srpsko pitanje je centralno pitanje na Balkanu. To je stvar geografije, a ne diplomatije. Zbog toga je Milomir Stepić sasvim u pravu kada srpsko pitanje proglašava geopolitičkim pitanjem.

Zbog poslednjeg iskustva sa atlantističkim silama, u budućnosti, kako se bude menjala struktura svetskog političkog sistema i kako drugi uticaji na Balkanu budu rasli, Srbi će pre pronalaziti nove dodirne tačke vezivanja za Tursku ili Nemačku nego za SAD.

Rusiju u ovu računicu uopšte ne treba ni stavljati, ona je van konkurencije. A moguće je i da će svojim geopolitičkim pozicioniranjem upravo Rusija otvarati vrata za uticaj Turske i/ili Nemačke na Balkanu. Kratkoročni uspesi Amerikance ne treba da zavaraju.

Danas, barem što se Srbije tiče, Amerikance svi moraju da trpe, ali ih niko ne voli. Osim njihovih plaćenih čauša. Kako nove generacije budu stasavale to će postajati sve očiglednije. Nigde se toliko otpora i nezadovoljstva ne može videti kao među današnjim tinejdžerima.

Isto tako, treba da znaju da je postojeća bezbednosno-politička arhitektura Balkana krhka, po svemu podseća na period između dva svetska rata. Šta će SAD učiniti po pitanju stvaranja Velike Albanije? Samo neka odgovor ne bude da će praviti novu hibridnu „kosovarsku naciju“.

To je dugoročno nemoguće. Albanski narodotvorni proces je ušao u fazu u kojoj je, na primer, srpski bio početkom HH veka. Velikoalbanske emocije se mogu sabijati i sprečavati, ali to nije dugoročno rešenje. One će pre ili kasnije eksplodirati.

Ostaje samo pitanje da li za deset ili trideset godina. Albanci sada osećaju da je njihov san nadohvat ruke. A onda se lančano otvara i niz drugih pitanja. Pre svih budućnosti Makedonije i BiH.

Zašto velika Albanija

Velikoalbanska ideja je dobila ključni prostor upravo američkim insistiranjem na „nezavisnosti Kosova“, i tako je Balkan uveden u novu fazu dugoročne destabilizacije.

Da dovedem ovo u vezu sa racionalnošću i trezvenošću Montgomerija: šta bi se desilo da su Amerikanci prihvatili ustupke koje je Beograd želeo da učini prema Albancima 1999. u Rambujeu ili 2006/07. tokom pregovora o budućem statusu KiM (prvo sa Ahtisarijem, a potom sa Trojkom)? Posebno bi bilo zanimljivo analizirati ovo drugo.

Jer, da su drugačije postupili, Amerikanci bi u potpunosti opravdali svoju tezu da je Srbija „bombardovana zbog Miloševića“.

Kosovski Albanci bi manje-više dobili isto ono što imaju danas. Ne bi se proglasili za „državu“, ali oni to i nisu. Ne samo zato što nisu u UN, već pre svega zbog toga što tako piše u Ahtisarijevom planu, koji ima prvenstvo u odnosu na „Ustav Republike Kosovo“.

Dakle, što se tiče autonomije i mogućnosti upravljanja sistemom, manje-više ono što Albanci imaju danas bio je spreman da im ponudi Milošević 1999. godine a i Koštunica 2006. Pri tome, 2006. su već okolnosti bile takve da bi se pristalo i na legitimizaciju pozicije NATO na Kosovu i sve ostalo što uz to ide.

Šta bi SAD dobile na drugoj strani? Dobile bi dugoročnu podršku među Srbima, koja bi vrlo brzo rezultirala ulaskom Srbije u NATO. Verovatno bi se to desilo u trenutku kada su ovom vojnom savezu pristupale i Albanija i Hrvatska. U nekoj varijanti ovo bi donelo i mogućnost otpočinjanja srpsko-albanskog dijaloga kojim bi se duguročno rešilo pitanje međusobnih odnosa.

Dakle, iz tog ugla gledano, Amerikanci bi održali svoj snažan uticaj u albanskom korpusu, iz svega bi izašli neokrnjeni (kao izgovor je moglo poslužiti međunarodno pravo), dok bi u Srbima stekli stabilnog partnera. Jednim udarcem rešili bi dva problema.

U svetlu današnje ukrajinske krize i destabilizacije istočnomediteranskog pojasa, SAD bi imale sasvim drugačiji okvir na Balkanu, što bi im olakšalo posao. Ovako, pošto je prevladao drugačiji pristup, Balkan ne samo da nije „sigurna kuća“ za Amerikance, već opet može postati žarište, kojim će teško upravljati. Pogotovo u slučaju većeg američko-evropskog spora.

Na kraju, da pokušam da potražim odgovor na postavljanje SAD. Najjednostavnije bi bilo reći da je sve ovo „posledica izlivanja moći u glavu“. Može im se, pa su rešili u Vašingtonu da ovako rade. Takođe, jednostavno bi bilo reći i da se radi o prestižu u međunarodnim odnosima.

Ima u svemu ovome i jednog i drugog, ali to nisu ključne stvari. Zbog prestiža se ne ulazi u ovolike rizike (bez obzira što se, gledano iz današnjeg dnevnopolitičkog ugla, čini da nikakvog rizika nema), a oni sa simptomima „izliva moći u glavu“ su česti u politici i diplomatiji (pogotovo na područjima kakav je Balkan, gde umisle da mogu da rade šta hoće), ali se uglavnom isključuju iz analitičkih centara koji su ključni za dugoročno prognoziranje.

Proces „globalne destabilizacije“

Zbog toga bih se osvrnuo na dva razloga ovakvog američkog postavljanja prema Srbima, koje se, posmatrano iz perspektive koju nudim, čine racionalnim. Prvi je da SAD jednostavno ne veruju Srbima. To nije ništa novo, i predstavljalo bi nastavak britanske politike vođene tokom rešavanja Istočnog pitanja.

Prirodni nastavljač pomorske atlantističke geopolitičke koncepcije su SAD, pa je logično i da „preuzmu viđenje“ prema Srbima. Prema ovoj školi mišljenja, Srbi su, kao i Bugari, „mali Rusi“ i, šta god da se radi, u odsudnom trenutku, u nekom kritičnom momentu će prevladati istočni impulsi.

Drugi razlog je da su SAD otpočele proces „globalne destabilizacije“ još u drugoj polovini devedesetih i da im je u interesu da ostave aktivna geopolitička žarišta u svim kriznim regionima. SAD gube dominaciju, one će ostati vodeća, ali ne i jedina globalna supersila.

Da bi se tekući nepovoljni trendovi usporili, počelo se sa destabilizacijom niza regiona, koji mogu uticati na postavljanje drugih regionalnih sila. Izazivanjem kriza SAD postavljaju domaći zadatak drugim regionalnim silama, čije ambicije rastu. Tipičan primer je ukrajinska kriza.

Zašto im tu treba održavanje žarišta na Balkanu? Pa upravo zbog mogućeg neuspeha u Ukrajini ili na Bliskom istoku. Ako stvari krenu po zlu u Novorusiji, može se otvoriti nova balkanska kriza kojom će biti narušeni ruski interesi u ovom delu Evrope.
Formiranje Novorusije učinilo bi povratak Rusije na Balkan verovatnim, što se onda sprečava aktiviranjem velikoalbanskih aspiracija, na primer.

A kada se destabilizuje Balkan, onda više nema ni priče o strateškim gasovodima, povezivanju Pireja i Budimpešte novim korodorom i sličnim projektima. Dobija se opravdanje za jačanje vojnog prisustva SAD i izgradnju novih vojnih baza. Postajemo i u bukvalnom smislu reči, kako je to nedavno rekao Džon Keri, „linija vatre“.

Bilo koji od dva razloga da je u pitanju, to je za Srbiju nepovoljno. Ali na to Srbija nije mogla da utiče. To su dugoročne procene i prognoze američkih analitičkih službi, koje se pišu shodno njihovim globalnim interesima.

Zato, gledano iz diplomatskog ugla i u odnosu na tekuću krizu, može se prihvatiti većina Montgomerijevih sugestija. Međutim, gledano iz ugla traženja nekih dugoročnih rešenja, stvari stoje nešto drugačije i u tu računicu je neophodno uključiti mnogo veći broj nepoznatih.

U svakom slučaju, tu računicu treba početi od ocene da je američko postavljanje prema srpskom pitanju nepovoljno i da može postati povoljno samo ako Srbi mogu kratkoročno poslužiti kao sredstvo za odbranu nekih američkih interesa u ovom delu Evrope. Kao što je na primer pružanje otpora jačanju nemačkog prisustva. A to su sve stvari koje smo već gledali u istoriji.

(Standard)