Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
U NATO je dugo postojao strah da bi se sirijska kriza mogla preliti u širi rat, a taj trenutak je sada bliže nego što je ikada bio, piše bivši ministar spoljnih poslova Velike Britanije lord Dejvid Oven
Humanitarna kriza u Siriji traje toliko dugo, sa tako razarajućim društvenim uticajem – da možemo izgubiti svest o vojnim opasnostima koje sada prete Bliskom istoku.
U NATO je dugo postojao strah da bi se sirijska kriza mogla preliti u širi rat, a taj trenutak je sada bliže nego što je ikada bio. Svaka ozbiljna analiza početka Prvog i Drugog svetskog rata, otkriva da je nedostatak jasnih namera izuzetno opasan.
Ako ništa, bar je u toku dijalog između državnog sekretara SAD Džona Kerija i ministra inostranih poslova Rusije Sergeja Lavrova. I, naravno, moguće je da su njihovi razgovori, ili oni između predsednika Obame i predsednika Putina jasniji nego što se vidi.
Međutim, došlo je vreme, da je već bilo nekoliko prekršenih prekida vatre, za veoma jasnu izjavu generalnog sekretara NATO o poziciji saveza, i da ona ne oostane samo u okviru bilateralnog odnosa SAD i Rusije.
Svi se nadamo da će se najnoviji prekid vatre, koji stupa na snagu u subotu, održati. Ali potrebno je jasnoće.Od kada je Rusija započela vazdušne napade u Siriji 30. septembra, situacija na terenu se dramatično promenila.
Lako je zaboraviti da Rusija je reagovala na zahtev sirijskog predsednika Bašara Asada da mu pomogne da zadrži otvorene vitalne putne veze između Damaska i Mediterana, koji su ugrožavale borbe. Sa ruskog stanovišta, odgovor na taj zahtev je bio legitiman, jer Rusija na sirijskoj teritoriji ima pomorske baze već više od 45 godina.
Mora se priznati da su ostali stalni članovi Saveta bezbednosti U.N. u prošlosti odgovarali na takve zahteve drugih zemalja, tvrdeći da su njihove vojne intervencije bile legitimne. Rusi su jasno rekli da su došli i zbog borbe sa pretnjom tzv Islamske države u Siriji.
Ubrzo je postalo jasno, međutim, da je ruska strategija manje bila borba sa ISIS a više promena ravnoteže građanskog rata u korist Asada, i da ruske snage sada koriste tenkove u borbi sa pobunjeničkim uporištima u i oko Alepa.
Saudijska Arabija je premestila borbene avione u Tursku, u cilju vršenja napada unutar Sirije, i sporazumela se da u Siriju pošalje i specijalne snage preko Turske.
Turska svaki dan sve jasnije stavlja do znanja da smatra da je neophodno da se pokrene od granatiranja uglavnom kurdskih položaja unutar Sirije, i da tamo pošalje vojne trupe i tenkove u Siriji.
U međuvremenu, rastu brige kako se Turska poziva na član 5 sporazuma NATO, ako turske snage budu napadnute od strane Rusije i Sirije.
NATO ima svako pravo da svojoj članici Turskoj savetuje oprez. Ali u ovim okolnostima, nakon ruske intervencije – sada kada se otrkrila njena potpuna priroda otkriva – veoma je teško dokazati da nije nerazumno što Saudijska Arabija i Turska razmišljaju o takvoj akciji.
NATO mora da zauzme dva jasna stava:1.da neće kao savez biti upleten u borbi na terenu u Siriji.2. da će, međutim, odgovoriti na svaki napad koji ugrožava teritorijalni integritet Turske.
Bez razjašnjenja ova dva pitanja, čini se da postoji realna opasnost od prelivanja rata. Može biti da ništa ne može da spreči regionalni rat.
U poslednjih nekoliko godina, ja sam tvrdio da nije moguć prihvatljiv mir na osnovu jedinstvene zemlje, bez prolaska kroz fazu geografske odvojenosti gde će primirje moći da se održi.
Sada je mnogo teže ostvariti razdvajanje – neki će reći da je to nemoguće – osim ako se ono ne nametne od strane Turske, Saudijske Arabije, i eventualno Jordanu, kao i Asada i Rusije.
Bolje takvo privremeno rešenje nego borba do kraja, kojoj smo veoma blizu.Keri i Lavrov treba da ponovo razmisle o geografskoj odvojenosti – oprobanoj i dokazanoj tehnici završetka ratova, čime bi doobili vreme za stvaranje eventualno stabilnog mira u jedinstvenoj zemlji.
(Kurir)
