ALBANSKI BALKAN: Najbrojniji narod na Balkanu deli nove karte A ZA SRBIJU JE PREDVIĐENO OVO…

Piše: Slavko Živanov

Ostavimo li ovde Vučića po strani, i njegove preparirane, politikantske fantazmagorije, naglasićemo šta dijalog jeste.

Dijalog je razgovor, a razgovor je mudrost. To nije puka razmena reči, već makar delimično odricanje od sebičnih interesa. Dijalog je ravnopravan i dobrovoljan, proces sazdan od mogućnosti i slučajnosti u kojem se traži istina. U njemu ishod unapred nije poznat, a jedino su utvrđena pravila igre koja jamče ravnopravnost i poštene okolnosti za učesnike.

Kroz dijalog (razgovor) kritički se bruse sopstveni i uvažavaju stavovi sagovornika, ruši predrasuda da je bilo čije mišljenje apsolutno.

Razgovori treba da budu nužni ne samo zbog toga što niko sam sebi nije suštinski dovoljan, već što je u samovanju spoznajno ograničen. Razgovorom se gradi onakav put koji nije mogao biti viđen dok razgovora nije bilo. U dijalogu nema takmičenja, a kamoli lukavstava i smicalica. Dijalogom su sve strane koje u njemu učestvuju – zadovoljne i upotpunjene.

Možemo li sada, u ovako datim okolnostima da vidimo „dijalog“ o kome govori Vučić bilo da je reč o debati u srpskom društvu, ili o pregovorima sa inostranom silom i Albancima. Naravno da ne.

Nikakvog dijaloga u ovom, ali i u mnogim drugim slučajevima, ne može biti jer ova vlast ne neguje razgovor, već nasilje. A nasilje vlada i van dometa Vučićeve vlasti jer je tzv. međunarodna zajednica za Srbiju predvidela trpnu ulogu izvršitelja naređenja, a ne konstruktivnu ulogu u građenju rešenja.

Takoreći svi, sem nekolicine časnih, rodoljubivih i pre svega slobodarskih pojedinaca i u Srbiji, a i van nje, ne uviđaju da Srbija ima bilo kakvo pravo na sopstvene interese, pravo i pravdu, pa i slobodu. Malo je onih koji su shvatili da Srbija, u najgorem slučaju, nije učinila ništa više nepravde i nasilja od nekih drugih koji su ih činili i mnogostruko više, pa za to nikada i nikome neće položiti ni delimičan, ni minimalan račun.

Odavno se zakonomerno i „prirodno“ od Srbije naplaćuje celokupan ceh, jer je ostala u kafani, pijana i mamurna, dok su njeni saučesnici u burnoj epizodi uhvatili maglu pre nego što je donesen račun. Srbija je već dugo na brisanom prostoru predviđenom za gubitnika u ratu i dugo je u postupku naplate ratnih reparacija po apsurdnom ključu – naplaćuju nam štetu koju su napravili.

Osuđena zbog „zločina“ jer je branila suverenitet i sopstveni Ustav, od Srbije se očekuje da se pomiri sa sudbinom i ispunjava naloge Amerike, Engleske, Nemačke i drugih iz tog pakta, i da nema pravo ni na šta od onoga što drugi tumače kao osnov potraživanja od nje. I ako bude poslušna i dobra, aportira bez greške i brzo, možda će konačno civilizovani i demokratski Zapad oprostiti Srbiji što ju je toliko tukao…

Stoga, nije ovde reč o razgovoru odnosno dijalogu, nego je reč o dogmi, prerušenoj i kamufliranoj, o lukavo maskiranom zlu. Zato je Vučićev poziv na „dijalog“ poziv na giljotinu koju on, u svojoj politikantskoj pervertiranosti, smatra svetkovinom. I još je to kukavički beg od odgovornosti, i zamajavanje javnosti, i kvazipatriotsko busanje s lažnim humanističkim i futurističkim škartparolama. Sve je to pomalo, ali je najpre, gotovo celinom svojom, uvod u svršen veleizdajnički akt.

Tokom dugog istorijskog perioda, a sve do pre najmanje deceniju, Srbi su imali državni, opšti i nacionalni interes da pregovaraju sa Albancima ne bi li osigurali bilo kakvo poštovanje istorijskog prava, teritorijalnog integriteta i državnog suvereniteta. O čemu god da je reč: o autonomijama, federaciji, konfederaciji, pa čak i dogovornom razgraničenju koje bi podrazumevalo podelu i eksteritorijalnost za kulturno, istorijsko i versko blago, sa podrazumevajućom pravednom sukcesijom – Srbi su imali interes za pregovore.

Otkad nam je Amerika otela sve, srpska pozicija za „pregovaračkim stolom“ živi samo u funkciji legitimizovanja osvajanja i okupacije i zato Srbi nemaju šta korisno da traže i rade u tzv. razgovorima. Pokolenjima je trebalo da ostavimo državu, teritoriju, resurse, kulturno, istorijsko nasleđe, stanovništvo, itd. u sopstvenom pravnom poretku i rešeno albansko pitanje. I, naravno, rešeno srpsko nacionalno pitanje. Ako im sve to ne možemo ostaviti, vrhunac licemerstva je kapitulaciju i predaju teritorije opravdavati „brigom o pokolenjima“.

Ako su nama oteli teritoriju sa namerom da nam zatru kulturu, identitet i svojstvo, a nismo bili sposobni da se odbranimo, nekom pokolenju će, možda, poći za rukom da retroaktivno to učini. To je valjda istoriji toliko svojstveno i uobičajeno da ništa u tome Srbi ne bi patentirali…

Albanski Balkan: Nova podela karata ili nastavak odavno započetih radova

Slamanjem makedonskog, srpskog i crnogorskog suvereniteta završena je poslednja etapa u stvaranju pripremne faze zidanja Velike Albanije. Sada gledamo stvaranje jezgra te države s otimanjem svih onih teritorija koje formalno još uvek nisu deo velikoalbanske teritorijalne celine. Reč je o agresivnoj i militantnoj aspiraciji ka okolnim teritorijama koja se hrani energijom albanske demografske eksplozije.

Širenje Velike Albanije danas izranja iz biološkog, demografskog zakona i na taj izazov nijedno ugroženo moderno, demokratsko društvo niti pravna država nemaju efikasan odgovor.

Uloga Amerike u ovom poslu nije potpuno jasna, ali je nedvosmislena. Amerikanci su danas arhitekte i grubih i finih radova na Balkanu, ali nije potpuno izvesno da li američki interesi računaju na stvaranje jakog albanskog faktora kao budućih lojalnih saveznika, ili ih smatraju svojom kolonijom. Verovatnije je da iz slučajeva sa Al Kaidom i ISIS-om nisu izvukli valjane pouke, pa da tome posledično i Veliku Albaniju smatraju svojom kolonijom što će, barem neko vreme i biti, dok se ona ne uspostavi, a njeni neprijatelji ne pokore i upokoje.

Albancima su za pokoravanje neprijatelja potrebni jaki saveznici, a kad se to dogodi, trebalo bi da se zna da oni svoj suverenitet neće nikome dobrovoljno predati, pa čak i ako pretnja ima Šestu flotu. Drukčijeg je kova to pleme.

Kosovo i Metohija i tzv. jug Srbije danas su u finišu procesa kada govorimo o otimanju i okupaciji. „Rešavanje tog problema“ verovatno će biti Vučićev doprinos projektu Velike Albanije. (Milošević je razbio srpski habitus i pozvao na besplatno komadanje srpskog prostora, Koštunica je predao Crnu Goru, a Tadić gurnuo Kosmet na jednosmeran odlazeći kolosek). Vučiću je ostavljeno da Srbiju dotuče. Doduše, imao je Vučić pregršt „sitnijih” apoena kojima je častio SAD/Albance, od Briselskog sporazuma do pozivnog broja, od imovine do povlačenja srpskih institucija. Vučić je toliko predano zatirao ostatke srpske države na tom prostoru da više ne postoji nikakva barijera albanskoj najezdi, odnosno ne postoji mogućnost da se barem za neko vreme zaustavi širenje tog malignog tkiva. Ne samo albanskog, nego i američkog.

Možda čak primarno američkog jer suštinska, supstancijalna srpska greška u percepciji spora koji je srpska vlast imala sa narodima u okruženju tokom sporova devedesetih godina, jeste u tome da su svi ti narodi regiona bili laki pukovi američkih (imperijalističkih i neokolonijalističkih) oružanih snaga, najamna vojska nevelike vrednosti.

Ni danas Srbi nemaju tu privilegiju da se eventualno usprotive samo velikoalbancima nego bi trebalo usprotiviti se Americi koja na Balkanu, u 21. veku ima svoje najamnike koji nose crvenu zastavu sa crnom dvoglavom raščerečenom ptičurinom ispod koje se nalazi plava pravougaona podloga sa pedeset belih zvezdica i nekoliko crvenobelih linija…

Iz turobne istorije srpsko-albanskih odnosa, bez generalizovanja i klišeiziranja, trebalo bi da prepoznamo respektabilne zakonomernosti.

Počev od preotomaskog perioda naovamo, Srbi (ne ubrajajući crnogorske Srbe) nisu imali ni manje ni više problema sa Albancima od nekih susednih različitih naroda međusobno diljem planete. Crnogorski Srbi pak, imali su pohvalniju simbiozu sa ovim narodom i tu se otišlo korak dalje od dobrosusedskih odnosa. Došlo se i do njihovog mešanja, pa su danas krajnje sporna tvrđenja da albansko plemstvo i crnogorska plemena nisu i krvno izmešana. Pomenimo samo pleme Kuči ili Skenderbega kao primere…

Otomanskim osvajanjem, i naročito opadanjem moći turske carevine, a osobito utvrđivanjem Prizrenske lige i naknadnom okupacijom od strane Italije, među Albancima se učvrstila, iskristalisala i cementirala jedna patološka tekovina – da uz jake saveznike, svejedno muhamedance ili hrišćane, Albanci mogu sopstvenom lojalnošću imperijalistima, obezbediti lične privilegije, bogatstvo i moć. Mogu obezbediti plen koji sami ne bi mogli da otmu, ali im može pripasti ako ga zarade tako što obezbeđuju i ostvaruju interese imperijalista.

I danas vidimo upravo takvu matricu u kojoj na Balkanu jedna od najvećih sila današnjice, Amerika, ostvaruje svoje interese uz jedan više nego njoj lojalan narod koji svoje usluge naplaćuje od treće strane – Srbije. Strane koja ne može biti saveznik interesima SAD.

Izbor Amerikanaca da Albanci budu njihovi izvođači radova jeste sasvim prirodan i logičan. Dovoljno su primitivni, beskrupulozni i agresivni, neslovenskog porekla, s distancom, dovoljno udaljeni od komšija da im bez dileme i s oduševljenjem mogu upasti na posed da otmu i ubiju. S vekovnom težnjom da se prošire i da porobe. Dovoljno daleko i od Evrope, a osobito Rusije. Ali, jednoj ekspanzionističkoj demografskoj sili ništa političko ne može se isprečiti na putu, te je posle faze u kojoj Albanci služe interesima Amerike sasvim logično otpočinjanje faze u kojoj se kroz kapitalizaciju državnog suvereniteta ostvaruje i albanska nacionalna država na teritoriji drugih država.

Američka spoljna politika je dakle, na kraju 20. i početkom 21. veka, na Balkanu, ušla u fazu stvaranja velikoalbanske državne tvorevine i iz svog računa raspiruje vatru koja tinja iz nikada finiširanog Istočnog pitanja. Bilo da je reč o privilegijama koje su dobijali od Turaka, ili kasnije Nemaca, Italijana, pa i podrškom Francuza, vršena je nepravda nad Srbijom, može biti i ravnoteža jer su Srbi svojom snagom uspeli da se odbrane i da se zaštite pred najezdom manjebrojnijeg agresivnog naroda koji je imao jaku podršku tadašnjih sila. Međutim, danas Albanci prete da postanu najbrojniji narod na Balkanu i ta pretnja koliko se odnosi na druge narode u okruženju, odnosi se i na sve narode u Evropi, pa i one velike.

Za takvo, nastajuće stanje efikasne protivmere, nakon stvaranja Velike Albanije, neće biti jer demokratije ne mogu imati efikasan instrument protiv demografske kolonizacije i albanske postepene političke i teritorijalne proliferacije.

Uloga Vučića?

Kosovo je zapravo prvi ozbiljan stepenik sa kojeg Velika Albanija mora da kroči na neke druge i dalje stepenike. Bez Kosova kao zaokružene albanske države Velika Albanija se ne može pružiti dublje u Srbiju, Crnu Goru, Makedoniju i Grčku.

Bez Kosova kao integrisanog elementa na Balkanu i bez dobrosusedskih odnosa ne mogu se uspešno proširivati demografske granice, ne može se množeće stanovništvo useljavati u okolne države i ne može se, na koncu, dograđivati struktura jedne mega-države. Ne isplati se, međutim, ni predugo čekanje da rođena država Kosovo stekne pun kapacitet i pripadajući potencijal i zbog toga sile koje su stvorile tu pseudodržavu sada joj stvaraju saveznike među „susedima“.

A susedi nisu niko drugi nego roditelji kojima je oteto dete, janjičar, kojeg bi trebalo sada, poslednji put, da ohrabre da što brže i bez otpora savlada nove adete koji će mu namaći i nužnost da za koju godinu pohara roditelje.

Nije dakle dovoljno to što je Srbiji oteta teritorija, istorija, suverenitet, kulturno blago, ekonomski i privredni resursi, nego se od Srbije traži da alali otimanje i pomogne otimačima da još više ojačaju. Dve protekle decenije svedoče da u Srbiji nije teško stvoriti vlast koja je na ovakvu rabotu spremna. Ali, nijedna vlast, do ove, nije bila spremna na ovoliku poniznost i servilnost. Zbog toga ni Amerika, a ni Albanci ne bi trebalo da zaborave Aleksandra Vučića, ili čoveka koji se tako zove, kao ni njegov doprinos za njihovu stvar. Ne bi trebalo to da učine ni Srbi, ali sumnjam.

Pamćenje i pamet ovih poslednjih suviše je kratko i plitko da bi ugrožavalo Vučića. Teško je zato napraviti suštinsku razliku između američkih najamnika Albanaca i ovdašnje vlasti koju predvodi i otelotvoruje Vučić. U komadu koji režira isto lice uloge su, naravno, podeljene različitim glumcima. A sporedni likovi u tom komadu samo treba da stvore potpuniju atmosferu za glavne glumce, radnju i režiju.

To je zapravo Vučićeva uloga pa i biće onoga što on zove „dijalogom“.

Napomena: Ispravno bi bilo Arbanase zvati pravim imenom – Arbanasi i izvedenim pridevom – arbanaški. Termini „Albanci“ i „albanski“ korišćeni su jer autor smatra da su dugo u upotrebi i da bi insistiranje na terminološkoj ispravnosti stvorilo mogućnost za terminološku konfuziju. U ovom tekstu, kada pominje pridev „albanski“, autor podrazumeva pridev „arbanaški“, a kad piše o Albancima podrazumeva se da je reč o Arbanasima.

(Fakti)