„Biće rata sigurno, jer nije ruski car sarađivao sa Hitlerom, nego familija Rotšild!“

Kod Kusturice i u filmovima i u životu uvek nešto leti. Ceo dan smo proveli snimajući sokole za njegov novi film, tako je proletelo i nekoliko sati razgovora, a u koš su odletela i unapred pripremljena pitanja.

Postavljala su se sama, a put je vodio kroz film, preko politike do života.

– Kapitalizam je postao jedna fatalistička ideja, a Holivud mu služi da opije i uspava kao Čehe pivo. Od ubistva Džona Lenona naovamo imate te bogate pevače i kompozitore koji se pale isključivo na novac i koji ne pripadaju nijednoj ideologiji, pošto je ona u međuvremenu usmrćena. Danas svetom ne vlada ideologija, već teorija prakse. Ja sam odrastao čitajući Teodora Adorna, hteo da razumem Kunderinu ideju u “Šali” o tome kako se muzika stvara, hteo da razumem kakva je razlika između Istoka i Zapada. Kako Suzuki kaže, zapadnoevropski hrišćanin kad ide planinom i vidi cvet, on ga ubere da bi ga posedovao, a na Istoku ljudi uživaju u njegovoj lepoti. E, ovde je sve prevedeno na posedovanje, imanje i na trulo orvelijanstvo koje je sad stvarno i živo. Nije “Farma” samo rijaliti, ona je je sve okolo, farma je ono što ja nazivam andergraund. Sede dvoje perverznih ljudi i gledaju ispred sebe svet kojim vladaju, a te formacije kao što je Holivud služe da uspavaju i anesteziraju taj svet i da mu ne da da misli.

Ne pravite kompromise ni u pogledima ni u stvaralaštvu. Koliko je uopšte preostalo takvih reditelja?

– Ima ih, sigurno, ali su marginalizovani jer taj prvi plan, to što se na televiziji zove udarno vreme, prajm tajm, živi i u bioskopima. Danas ima dobrih autora, ali oni nemaju uticaja, jer kao što imaš kontrolu medija, imaš i kontrolu filmova. Verujem da na stolu direktora „Vorner bradersa“ u ovom trenutku ima sto strašno dobrih scenarija, ali malo njih će biti snimljeno. Film nije izvesnost. Dobre filmove su garantovali autori, a ne produkcija. Nekad smo išli na festivale i slušali šta će reći Antonioni, kakav je film napravio Bergman, šta je poslednji Felini da bismo i mi znali šta da radimo. A danas je sve pretvoreno u projekte koji su, pre svega, komercijalni i tržišni. Gde je tu prevara? Da bi Holivud postojao, njega obezbeđuje NATO. A gde god treba da dođe NATO, tu se prvo pojave Madona ili „Rolingstonsi“ – F16 i Mik Džeger su potpuno kompatibilni. Oni služe svrsi. Bio je jedan period u istoriji Evrope i Amerike 70-ih i 80-ih godina kad je izgledalo da taj svet možda i može da se promeni. Međutim, sve su prilike da bez velikog rata nema resetovanja. Čovek je jedno inertno biće koje kratko pamti i brzo zaboravlja i koje voli ovu novu poziciju haj-tek pagana.

I vaše čitanje Adorna danas vam služi samo da se nervirate.

– Jeste, i da budem ljut na glupane, i to je ono što je sudbina planete. Kad se Grčka posle persijskih ratova raspala i kad je Rim preuzeo glavnu reč u svetu, onda su po rimskim parkovima gledali koliko ima kopija Fidijinih skulptura. A bilo ih je mnogo. A Kinezi danas kad dođu na neki sajam da vide kako se prave topovi za osnežavanje staza, skinu to u roku od petnaest minuta i ubrzo naprave.

Zašto su Kinezi sila? Zato što je kapitalizam krajem osamdesetih godina krenuo u informatičku revoluciju i kvantifikaciju, gde je individua koja je bila vrh te civilizacije potrta, izgubila funkciju i pretvorila se u konzumenta. Ne u onu mističnu masu o kojoj govore mladobosanci, za koju ne znaš kako će se pokrenuti. Oni su sve provalili kako se ona pokreće. Madona zna frekvenciju koja udara na koru velikog mozga. Nema veze što ona ne zna da peva i što nije lepa, ali je ona uspešno projektovana kao žena koja liči na kasirku u supermarketu. Desilo se da taj svet nije više samo Amerika, već je to sedam milijardi ljudi koje kontrolišu. I tu se pojavljuje Kina, koja je u toj kvantifikaciji najbrža i najjeftinija. Ako si tražio jeftinu radnu snagu kao osnovu kapitalističke proizvodnje, onda si doživeo da ima jedan koji je bolji. Tako je sada najuspešnija kapitalistička zemlja na svetu komunistička Kina.

Kako će se ta igrarija završiti?

– Ratom! To je kao u dobroj drami, ona ne može da se završi dok ne dođe do katarze, dok se ne ispucaju poslednji meci. U drami su to reči i sukobi, ovde nešto mnogo ozbiljnije. Ono što je zanimljivo je pozicija Rusije. Fašizam je izmišljen u fazi kad se razvijao kapitalizam i postao je imanentan kapitalizmu. Rusija je postala kapitalistička, ali nije imala vremena da postane fašistička kao što joj danas pripisuju, jer ona nema to delo. Nije ruski car sarađivao sa Hitlerom, nego familija Rotšild i ostali koji su upravljali svetom. Nije soldat Rajan oslobodio Evropu od nacizma, nego ju je oslobodila združena internacionala u kojoj su Rusi izgubili 24 miliona ljudi. Fašizam je kapitalističkog oblika. On je jedan od elemenata u spektru unutar kog se odvija politički život. I ako mora fašizam, biće fašizam.

Gde je tu pozicija Srbije?

– Sklon sam da mislim da oni od kojih to najmanje očekuješ mogu da urade čuda. Činjenica da Srbija nije uvela sankcije Rusiji mene tera da podržavam tu politiku. Problem sa politikom je što ona ima skokove kao kod Dina Bucatija i pitanje je šta će biti u budućnosti. Međutim, dok god bude moglo da mi se zadrži minimum slobode koji sam imao za vreme Tita, biće u redu. A to je značilo da sam voleo Gagarina, ali i Armstronga, da slušam Lenona, ali i da čitam Dostojevskog. Ako mi to bude ukinuto, ako ja budem naveden na to da govorim da je Putin fašista i Hitler, moraću da bežim. Ja ni u Sarajevu nisam mogao da živim zato što nisam mogao da popijem tu takozvanu konsenzus kafu u kojoj ne moram baš sve ispočetka da pričam. I da Njegoš nije genocidni pesnik i da je Andrić jedan od najvećih svetskih pisaca, te kafe tamo nema. Ili je ima, ali bih se morao skrivati kao ono kad se Sarajlija zimi šćućuri da bi bio manji kako bi mu bilo manje hladno. Mislim da Srbija još nekako taljiga i njena je prednost u odnosu na zemlje u okruženju je u tome što nije zapala u čeljusti tih velikih kreditnih linija.

Ali skoro da je na pragu?

– Jeste, ali još ima ogromnu bazu i nisu je do kraja stavili u mengele. Čini mi se da još ima šansu da se izvuče i da ne igra baš sto posto po receptu MMF-a, što vodi do gubitka slobode! Srbija je još slobodnija od bilo koje države koju znam. Znam Argentinu, eto ona je tako slobodna. E, sad je pitanje dokle će moći. Ovo što se događa ne obećava i zastrašuje. Mislim da je priča o priključenju Srbije Evropi, zapravo, priključivanje NATO paktu. Rumunija i Bugarska su najbolja potvrda te ideje. Ima li išta logičnije da Srbija pre Bugarske uđe u tu EU, ne samo zbog toga što je imala Dositeja Obradovića, već je čak bila i u većoj ekonomskoj razmeni sa Nemačkom kao vodećom zemljom EU. O tom pristupanje NATO paktu neću ja odlučivati, nego neka nova situacija u kojoj će neko biti delegiran da to završi. Problem anketa koje govore o tome koliko je ljudi za Evropu, a koliko protiv je samo pitanje kreiranja javnog mnjenja. Kako jedan narod koji je uz Siriju, Libiju, koji je i sam bombardovan od tog NATO pakta, može da pristane i postane deo toga.

Sve je moguće!

– Jeste, pošto farma postoji na globalnijem planu od onog televizijskog rijalitija. Vrlo je značajno što je u Beogradu bila ta vojna parada i što je Putin došao u Beograd, jer je time potvrđeno da Srbija, ipak, prepoznaje da postoji taj bipolarni svet. Srbija ne može da zanemari činjenicu da postoji evroazijsko tržište i ta ideja. A zašto ne može? Zato što je Ričard Nikson uveo petrodolar i ukinuo zlatne poluge koje su do tada stajale iza te valute iza koje sad praktično stoji nafta, odnosno kontrola Saudijske Arabije, i vojna i svaka druga. Vidiš, Amerikancima nikad nije smetalo što tamo nema demokratije i što kralj muči one svoje ćerke po zatvorima, a smetalo im je što, recimo, u Srbiji nema demokratije.

Neke dublje krize su i ranije dovodile do velikih sukoba koji su predstavljani kao rezultat incidenata kao u priči o „Mladoj Bosni“. Kad se čitaju knjige, dođe se do raznih saznanja, između ostalog i toga da je Franc Ferdinand imao akcije u „Škodi“ i da je Srbija trebala da kupi topove od njih, ali se u poslednjem trenutku odlučila za francuske. Sad je isto pitanje, čije ćeš avione uzeti, da ne uzmeš samo ruske akumulatore i tu će se testirati ta naša ideja ni Istok ni Zapad i to je naša realna politička, ali više istorijska pozicija. Ona će biti presudna za naš pogled u budućnost.

To je pošlo za rukom Titu, ali danas takvog kalibra nema!

– Tito je bio najbolji đak hladnog rata i znao je kad se vuku koji potezi. Pokušaj Miloševića da to preslika, nije išlo. U Titovo vreme su se Amerikanci bojali Sovjeta koji su bili naoružani do zuba i pozicija Jugoslavije kao „fifti-fifti zemlje“ bila je napisana i na onom papiru u Jalti. Ta situacija je posle informatičke revolucije promenjena i mi smo svi pod zonom uticaja Amerike, prisluškivani, praćeni i opservirani. Srećna okolnost je što Amerika nije samo zlo, već postoje i druge stvari za koje sam glasao: od rokenrol iluzije preko dobrih filmova.

Srbi su čak voleli Ameriku, u njoj smo gledali ideal slobode, a završili smo kao neprijatelji?

– Najveća pošast u svemu tome za njih je naša veza sa Rusijom. Kada je počeo rat u Bosni, oni su svake svoje vesti počinjali rečenicom da smo mi tradicionalni prijatelji Rusa, a Englezi su se dvesto godina trudili da nam preseku taj put. Ja se bojim da sad postoje neki politički igrači koji pokušavaju da nas okrenu sa te strane, ali mislim da je to nemoguće. To živi u svakom čoveku.

Put u Evropu je glavna aktuelna politička mantra, vi imate skepsu po tom pitanju. Objasnite?

– Bojim se da ne uletimo u taj kroj i uniformu koja nam neće stajati dobro. Taj put u Evropu je kao neka šala, kao neki jezički obrt. Šta znači put u Evropu? Znači put u evropsku administraciju u kojoj ćeš dobiti novac iz fondova. Tu jedino što vredi jeste zaštita životne sredine, sve drugo i umemo i možemo da uradimo i bez njih. I veliko je pitanje šta Srbija na tom putu, koji nije izvestan, može da dobije, a šta da izgubi. Sigurno može da izgubi ono po čemu je čuvena i poznata, a to je činjenica da je prva od slovenskih država izdejstvovala slobodu posle ropstva pod Turcima, a posle toga je napravila i prvu državu. Bojim se da navlačenjem te uniforme gubimo ono najbolje u nama, pre svega slobodu.

Neki vam zameraju da koketirate sa vlašću i političarima, a meni se čini da ste uspeli da ih upotrebite za neke stvari od opšteg značaja.

– U poslednjih dvadeset godina sam išao jednom logikom da pri toj promeni političkih elita čovek može nešto da uradi, a da ne bude onaj tutumrak i namrgođeni intelektualac koji je protiv svih i zadržava to intelektualno pravo da svakom drži lekcije. To nisam radio Tadiću ni Koštunici, pa nemam nameru da radim ni ovim danas.

Šta je problem?

– Problem je što kako vreme odmiče, sve se teži zadaci stavljaju pred nove elite, a pitanje je da li bi ove današnje rešio i Nikola Pašić. Zato što je rad od pada Miloševića naovamo bio nula. Mi smo dobili, uslovno rečeno, slobodu i ne beležimo nikakav rast ni u čemu. Ja sam uvek pokušavao da nešto učinim i da to što govorim bude u skladu sa onim što sam uradio.

Ideju i tvrdnje o mojoj naklonosti političarima ja bih obrnuo. Mislim da su oni bili naklonjeni meni. A pošto se nisam bavio poezijom, nego velikim projektima koji podrazumevaju infrastrukturu, tu moraš da kontaktiraš sa ljudima na vlasti, da napadaš fondove i ministarstva i da polažeš račune nekom ko ti u tome pomaže. To su utopijski projekti koji nisu mogli biti relazovani bez naklonosti državnih struktura. I to što sam napravio, ostaće. Ali neće ostati samo to. Ostaće i jeka koja govori o tome da Gavrilo Princip nije bio terorista. Vučić je rekao Si-En-Enu da je on naš junak, Dodik je postavio spomenik u Istočnom Sarajevu. Nekako sam isprovocirao neku pozitivnu dimenziju kod tih naših političara. Da nije bilo Andrićgrada, Vidovdan bi bio zaboravljen.

Prošli ste lepog toplog zeca i kod Mokre Gore i kod Andrićgrada?

– To su sve obavile obaveštajne službe. Priču o Mokroj Gori su širili ovi mali špijuni iz LDP-a i oni su slagali jednu na drugu laž, dok se ona nije uvrežila i kulminirala u nekoj od emisija „Insajder“. E, tu ja verujem u srpski narod. Da su te kolone ljudi koje su dolazile i videle šta je privatno, a šta je društveno shvatili istinu, čak i posle onog “užasa“ da je 7.000 evra potrošeno ne baš kako treba i kad sam završio u TV „Dnevniku“ kao neko ko je zloupotrebio položaj.

Sve ono što sam zaradio vani sam uložio u Srbiju, za razliku od onih koji su sve što su zaradili u Srbiji izneli napolje. I zato sam manje-više i bio kriv. Međutim, pošto je srpski narod još uvek dete, digla se kuka i motika da ti slomi vrat. Onda se pokaže da je sve obrnuto: da Mokra Gora ima infrastrukturu kakvu nema švajcarska planina, da Mokra Gora nije moja prćija, niti sam ja formalno tamo direktor. Moj je Mećavnik i farma koju tamo imam.

Tako je bilo i kod Andrićgrada. Osim što je proglašen kao kruna genocida, a da nijedan sud nije utvrdio da je genocida bilo, napadali su me i naši, tražeći „čiste račune“. Tri godine sam neprestano ponavljao da je oko Andrićgrada odlučivao savet u kojem opština ima svog predstavnika i dobija finansijske izveštaje, a Mladen Bosić neprestano ponavlja da oni hoće čist račun, a neprestano dobijaju taj čist račun. I kad god ja dam račun, on ponovi isto.

Izraziti ste antiglobalista. Imate li utisak da se borite protiv vetrenjača, s obzirom na to da su neku noć u Srbiji u ponoć otvorene prodavnice kako bi Srbi stali u redu za novi „ajfon“?

– E tu se vekovi razlikuju jedan od drugog. Ja sam jednom stajao u redu u Njujorku da kupim kompilaciju Brusa Springstina, a oni čekaju predmet. Tu se razlikuje ideja o vremenu u kom sam ja odrastao, u kom je neko čekao novu pesmu koja je izražavala duh i govorila kroz bunt, negaciju ili afirmaciju, a danas čekaš predmet. I to je ono što će staviti sva ograničenja. Živi se instantno, za ovaj trenutak. Ljudski vek je, što Andrić kaže, postojanje između dva nepostojanja. Ovo se danas koristi kao najgora folk interpretacija gde su krv, slomljene čaše i nesrećna ljubav pogon koji te tera da taj život živiš, bre, do kraja! I da ne misliš da ima i pre i posle. To je potvrda neke pohlepe, prožrljivosti i neke paganske neprosvećenosti i rekao bih, na kraju, sukod dvaju antropologija hrišćanske i antihrišćanske koja je, zapravo, počela Holivudom. Sve se gleda kroz konzumetski odnos gde jedan čovek ima milijarde, a ovamo su stotine hiljada najobičnije ovce koje kreću za vukom koji prvu ovcu zakolje. On je nosi i rastrže usput, a stado ide za njim. Tu je negde tragedija savremenog čovečanstva.

(Blic)