Dr Proroković: Skrivena anglosaksonska geopolitička igra na Balkanu

U godinama posle Prvog svetskog rata, u Srbiji je nastala izreka: sačuvaj nas Bože od prijatelja – od neprijatelja ćemo se sami odbraniti!

Tokom rešavanja Istočnog pitanja i burnih decenija u drugoj polovini HIH veka, Srbija se uglavnom pojavljuje kao „deo problema“ za zapadne sile i „remetilački faktor“ po njihove geopolitičke interese. Još je ranije, na početku Prvog srpskog ustanka, čuveni francuski ministar spoljnih poslova Šarl Moris Taljeran uspostavio je dijagnozu „srpskog problema“, saopštivši tada turskom poslaniku u Parizu „da se ne sme dopustiti da tako veliko stanovništvo, na strateški tako značajnom položaju dobije svoju državu silom otetu od sultana“.

Održavanje otomanskog prisustva na Balkanu, po svaku cenu, jedan je i od glavnih ciljeva britanske diplomatije, ali i važno sredstvo u vođenju Velike igre protiv Ruske carevine.

Nastajuće države balkanskih pravoslavnih naroda bile su potencijalne saveznice Rusije, koja je preko njih dobijala neometan pristup „toplim morima“ i mogućnost geostrategijskog okruživanja Bosfora, čime bi ojačala sopstvenu talasokratsku dimenziju.

Zbog toga se od strane Velike Britanije organizuju akcije koje idu u tri smera: prvo, vrši se stalan pritisak i postepeno, kontinualnim radom, ostvaruje sve veći uticaj na političke i društvene elite balkanskih naroda; zbog ovoga se danas često može čuti u Sofiji i Beogradu, kako narod gleda ka Moskvi, a vlasti ka Londonu; drugo, unutar same Velike Britanije se pospešuje procvat orijentalizma kao svojevrskog političkog pravca i kulturnog pokreta, a koji zagovaraju mnogi ugledni političari i javni radnici; poruka koja treba da proistekne iz ovakvog pristupa je da se britanski interesi čuvaju na Orijentu; i treće, raznim diplomatskim inicijativama i političkim instrumentima onemogućava se stvaranje stabilnih balkanskih država i zaokruživanje etnoprostora balkanskih pravoslavnih naroda.

Rešenje sa Berlinskog kongresa kojim se dozvoljava Habsburškoj monarhiji da preuzme upravu nad Bosnom i Hercegovinom, kao i potonje održavanje Prizrenske lige i podrška projektu pravljenja albanske nacionalne države, uobličuju se pre svega zahvaljujući angažmanu britanske diplomatije.

Prema tvrdnjama tadašnjeg ruskog konzula Ivana Jastrebova, zaključci Lige, nacionalne deklaracije albanske kongre su čak i napisani u kancelariji njegovog britanskog kolege u Prizrenu.

Paktiranje sa zvaničnim Bečom i davanje podrške za agresivni nastup na Balkanu je za London poželjno i potpuno logično, pošto se time Habsburška monarhija dugoročno usmerava protiv Rusije.

Milorad Ekmečić je nedavno prezentovao podatak kako je zastava Albanije dizajnirana u jednom modnom salonu u Beču 1912. godine, a ovaj projekat je finansijski podržao čuveni i do danas misteriozni Ludvig fon Taloci.

Tamo gde je stala Velika Britanija, nastavila je Habsburška monarhija, postajući instrument geopolitičkog obuzdavanja Rusije na Balkanu.

Problem je po britanske interese nastao sa ulaskom ekonomski sve sažnije i politički sve ambicioznije Nemačke u ovu računicu.

Sve dok su se nemački geopolitički prioriteti ticali Gornjeg Podunavlja, Poljske, Belorusije, Malorusije i Baltika, za Veliku Britaniju je to bilo korisno. Na prostoru istočne Evrope su se sukobljavali nemački i ruski interesi što je samo moglo koristiti Velikoj Britaniji.

Anglosaksonska geopolitika doživljava Nemačku kao neprijatelja tek od trenutka kada ona počinje da pokazuje sve veće interesovanje za Bliski istok, pa samim tim i za Balkan.

Pokušaj završetka strateški važnog projekta -„Bagdadske pruge“, kao i strateškog instaliranja Nemačke na Bosforu – bilo je jednako važna pretnja kao i izlazak Rusije na „topla mora“. Radi podsećanja, treba još reći i da su tada nemačke kolonije u istočnoj Africi bile Ruanda, Burundi i deo Tanzanije, pa bi „Bagdadskom prugom“ bila uspostavljena stabilna veza između Berlina i kolonijalnih poseda.

Veliku podršku i pomoć, koje Srbija dobija od novih prijatelja – Velike Britanije i Francuske neposredno pred Prvi svetski rat – treba sagledavati i u ovom svetlu.

Srbija je ulaskom u oružani sukob trebalo da posluži za zaustavljanje Nemačke na Balkanu. Austrougarska je u celoj ovoj igri bila samo izvođač radova, okidač za nastajanje Velikog rata.

Posle rata, više nije bilo interesa da se u takvom obimu i sa puno optimizma podrži Srbija. Zvanični London tada insistira da se mora obezbediti široka autonomija za Hrvate i Slovence, čime je novonastala država od samog početka bila raslabljena.

Kraljevina SHS je od osnivanja bila čisti geopolitički objekat koji je trebao da posluži ostvarivanju anglosaksonskih interesa u istočnoj Evropi i u tu svrhu je narastajuće jugoslovenstvo vešto zloupotrebljeno.

Nikola Pašić je ovu igru prozreo na vreme, ali su njegovi pokušaji da najpre „kočićima omeđi dokle je srpsko“, bili sistemski minirani. Delom zbog već pomenutog pritiska na gramzivu srpsku elitu, a delom i zbog toga što se Pašić od 1918. više nije mogao oslanjati na Rusiju.

Zahvaljujući „prijateljima“ i njihovim rešenjima koje je srpska elita prihvatala, Srbi su uspeli da izgube u miru od nekoliko puta slabijih političkih protivnika sve što su stekli u ratu u kojem su, uz velike žrtve, pobedili nekoliko puta nadmoćnijeg neprijatelja.

Da li se nešto promenilo sto godina kasnije? Što se ciljeva anglosaksonske geopolitike tiče – nije. Promenilo se stanje na „istočnoevropskoj geopolitičkoj tabli“ pa je težište bitke prebačeno sa Balkana na Ukrajinu.

Započet je veliki informativno-ekonomski rat protiv Rusije. Balkan je ostao u zaleđini, u zoni geopolitičke kontrole anglosaksonskih centara moći, pa prisustvujemo i pokušajima utapanja Srbije u nekakvu novu jugoslovensku integracionu celinu, koja bi bila pod tutorstvom Evropske unije. Jer, sa jedne strane, neophodno je vršiti stalan pritisak na granicu Rusije; ali se, sa druge strane, istovremeno moraju onesposobiti i svi potencijalni ruski saveznici u istočnoj Evropi.

I, sve nam to rade naši „prijatelji“ iz Evropske unije i NATO, u duhu „prijateljske politike“ i „tradicionalnog prijateljstva“.

Dosledno prateći zaključke Alfreda Mehena, Helforda Makindera i Nikolasa Spajkmena, nastavlja se sa pokušajima okruživanja geopolitičkog Hartlenda, jer: „ko kontroliše Hartlend, taj kontroliše Evroaziju; a ko kontroliše Evroaziju, upravlja celim svetom“.

Tako je bilo 1914. tako je i danas. Okolnosti se menjaju, a ciljevi ostaju isti.

(izlaganje autora na Međunarodnoj naučnoj konferenciji „Veliki rat i novi svet: aktuelno podsećanje za čovečanstvo“, Beograd, 17-18. septembar 2014.)

(Fakti)