Home / U FOKUSU / Išćenko: Krah „projekta Ukrajina” biće najveći geopolitički poraz SAD-a, i označiti povratak Rusije na Balkan!

Išćenko: Krah „projekta Ukrajina” biće najveći geopolitički poraz SAD-a, i označiti povratak Rusije na Balkan!

Piše: Rostislav IŠĆENKO, predsednik Centra za sistemske analize i prognoze

obama- porosenko

Verujem da su se već i najveći skeptici i oni koji najviše veruju u teorije zavere već ubedili da se oštra faza ukrajinske krize približava svom prirodnom završetku.

Možda ne onako brzo kako smo priželjkivali, ali se konstruktivnost Evropske unije povećavala sve više kako se približava zima a smanjuje efikasnost ukrajinske vlasti (koja više nije u stanju da prisili ni bataljon „Ajdar” da izvršava njena naređenja”. Došlo je dotle da se pozicija Evrope za vreme poslednjih pregovora o gasu za Ukrajinu na čudesan način podudarila sa pozicijom Rusije.

Evropski političari i mediji „progledali” su i povodom nacističke suštine ukrajinske vlasti. U Evropskoj uniji više nisu potpuno uvereni u legitimnost vojne operacije Kijeva protiv Donjecke i Luganske republike, a granatiranja mirnih gradova EU ne samo da je počela da primećuje, već se i oprezno aludira i da su to ratni zločini.

Ova promena pozicije EU povezana je sa dva faktora…

Prvi faktor je očevidan i nalazi se na površini: tranzit gasa u EU preko teritorije Ukrajine. Jer, Evropa ne želi deficit gasa, niti naglo povećanje cena na spot-tržištu. Ali, Kijev je već  prešao na otvoreno ucenjivanje, pa otvoreno govori o svojoj nesposobnosti da garantuje nesmetani tranzit gasa – ako ne bude rešeno pitanje snabdevanja Ukrajine ruskim gasom.

Pred Evropskom unijom je dilema: platiti umesto Ukrajine znatan deo njenog duga za gas od više milijardi dolara i garantovati Rusiji avansno plaćanje za tekuće isporuke gasa – ili se spremiti za obustave tranzita zbog toga što će Kijev krasti gas.

Drugi faktor je važniji: kijevski režim svakoga dana gubi tlo pod nogama. Porošenkov bezumni eksperiment sa prevremenim parlamentarnim izborima neće dovesti do dodatne legitimizacije neonacističke elite, već će institucionalizovati njen unutrašnji raskol.

Političari koje je na vrh vlasti izbacio februarski državni prevrat – ne samo da su se razbili na sukobljene grupacije, nego su još počeli i da traže podršku od nezakonitih oružanih formacija (od teritorijalnih i dobrovoljačkih bataljona neonacista).

Ekonomska katastrofa se produbljuje, a nju prate opšti pad poverenja stanovništva u vlast i radikalizacija krajnje desnice koja smatra da nisu pravedno ocenjene njene zasluge za državni prevrat i u kaznenoj operaciji u Novorosiji. Krajnja desnica takođe veruje da vlast nedovoljno tvrdo i dosledno brani njene ideje, pa postaju neizbežni i raskol unutar ukrajinske elite i novi prevrat, sa kolapsom centralne vlasti i širenjem građanskog rata (u formi mahnovštine) na celu teritoriju Ukrajine.

Ovo, pored ostalog, znači da nikakvi današnji dogovori i nikakve otplate ukrajinskog gasnog duga ne mogu garantovati Evropi nesmetani tranzit gasa jer već kroz nekoliko nedelja na teritoriji – koja je sada formalno pod kontrolom Kijeva – može funkcionisati nekoliko međusobno zavađenih vlasti.

Treći faktor je rast protestnih raspoloženja u okupiranim delovima Novorosije (Harkov, Zaporožje, Dnjepropetrovsk, Odesa), sa aktiviranjem lokalnih partizana i ilegale, pa je faktičke pripremljenost ustanka već vidljiva ne samo Kijevu, nego i Briselu.

Evropa shvata – s obzirom da Kijev nije mogao da uguši DNR i LNR dok je bio u mnogo boljoj situaciji i imao izrazitu vojnu nadmoć – da pitanje širenja ustanka na celu Novorosiju postaje pitanje vremena a ne principa. Shvata takođe da će ustanak postaviti konačnu tačku na neslavnu istoriju kijevskog režima.

Postojala je šansa da se izbegnu sve te neprijatnosti, da se sačuva i stabiluzuje režim, ali je za to bio uslov da se negde pronađe novac za njegovo finansiranje.

U Milanu je bilo otvoreno rečeno – da bi bilo shvatljivo i najnepoverljivijim i onima koji najsporije shvataju – da Rusija neće plaćati održavanje kijevskog režima. SAD takođe za to ne daju novac. Ni Evropa to ne želi. Čak i ako EU plati kijevske dugove, da bi obezbedila tranzit gasa, taj novac neće doći do Kijeva, gde bi bio pokraden, već će otići direktno Gazpromu.

Ovo znači da je sahrana Ukrajine uslovljena istovremeno sa nekoliko faktora koji su takvi da bi i bilo koji od njih bio dovoljan za dezintegraciju i mnogo stabilnije države.

Zato sam sklon da iz varijanti razvoja događaja posle konačne destrukcije ukrajinske države – uprkos izjavama rukovodstva Rusije i predstavnika EU da su privrženi očuvanju jedinstvene Ukrajine – potpuno isključim njen opstanak.

Ne dovodim u sumnju iskrenost izjava predstavnika Brisela i Moskve. Očuvanje Ukrajine sa njenim dovođenjem do stanja prihvatljivog za sve – verovatno bi bilo najbolja varijanta (u svakom slučaju, posmatrano iz ugla finansijskih troškova i poštovanja principa međunarodnog prava). Međutim, hteti i moći – to su uvek različite stvari.

Danas ni spoljnopolitički, ni finansijsko-ekonomski, ni unutarpolitički faktori – koje jednako moraju respektovati i Vašington, i Moskva, i Brisel, i Kijev – ne ostavljaju nikakve nade za opstanak ukrajinske države (čak ni u reformisanom vidu).

Uostalom, Vašington je, po svemu sudeći, uveo sankcije Mađarskoj koja je tokom protekle godine, iako to nije udarala na sva zvona, aktivno vodila politiku jačanja svojih pozicija na bivšim mađarskim teritorijama koje su 1945. godine uključene u sastav Ukrajine. To je bilo u funkciji stvaranja mogućnosti za njihovu brzu aneksiju kad dođe „dan D”. Sjedinjene Države su takođe shvatile da je došao trenutak istine i da krah projekta Ukrajina može uslediti u bilo kom momentu.

Sankcije protiv Mađarske imaju za cilj da zaustave moguće aktivno učešće prigraničnih zemalja EU (što znači: i same Evropske unije) u podeli „ukrajinskog nasleđa”, ali teško da će to na nekoga uticati.

Amerikanci malo šta konstruktivno imaju da predlože Evropi (Budimpešti, sigurno – ništa), a odstupanje od svojih pozicija pod pritiskom suočila bi Mađarsku sa padom vlade i najoštrijom političkom krizom (koja EU takođe nije potrebna). Sada se pokazalo da Vašington, uprkos mišljenju mnogih, zaista nije svemoćan. Da jeste, odavno bi likvidirao Rusiju i ne bi se natezao sa Mađarskom.

Sama činjenica da SAD preko sankcija vrše pritisak na Mađarsku – svedoči koliko su oslabile međunarodne pozicije Amerike. Još pre samo godinu dana, za uticanje na Budimpeštu bile bi dovoljne i zakulisne „preporuke”. A danas su, evo, morali da ceo konflikt učine javnim.

Za Rusiju bi bilo razumno da – u uslovima kraha projekta Ukrajina i hipotetičkog učešća zemalja EU u podeli ukrajinskog nasleđa – ne stvara na teritoriji bivše Ukrajine, koja polako prelazi u sferu njene odgovornosti, nove države (Novorosiju, Malorosiju) čije elite bi kroz neko vreme (ne previše brzo) pokušavale da uticaj Moskve kompeziraju kontaktima sa Zapadom i da stvore uslove za obnovu igara SAD na postsovjetskom prostoru.

Za Rusiju je najbolje da te oblasti naprosto uključi u sastav Ruske Federacije. Kao što sam već ukazivao, logična linija podela sfera odgovornosti između Rusije i Evropske unije bila bi reka Zbruč (poljsko-sovjetska granica iz 1939. godine).

Jasno je, naravno, da će mnogo šta zavisiti od šireg geopolitičkog odnosa snaga, pa je danas nemoguće opredeliti kako će izgledati postnacistička Ukrajina, na čije sfere odgovornosti će biti podeljena i na kakve granice i kakvi će na njenoj teritoriji biti formirani, ili neće biti formirani, subjekti međunarodnog prava (i za koji period vremena).

Uprkos tome, već danas se može konstatovati da će krah nacističkog režima u Ukrajini predstavljati najveći geopolitički poraz SAD za poslednjih 40 godine (od vremena Vijetnamskog rata) i da će takođe dovesti do naglog jačanja autoriteta Rusije i povećanja privlačnosti Ruskog sveta koji će se protegnuti daleko na Jugozapad. Svejedno, da li u formi širenja državne teritorije Rusije ili u vidu formiranja novih država koje bi sa Rusijom bile u savezničkim odnosima.

Kada jednom bude započeta, ta politika neće moći da bude prekinuta sve dok ne dovede do rešenja prirodnih zadataka: uspostavljanja ruskog uticaja na Balkanu i u Istočnom Mediteranu, a takođe do obezbeđivanja interesa bezbednosti Rusije na Baltiku i iz pravca Srednjeevropske Nizije.

Takva politika se može realizovati u savezu sa Evropskom unijom (tačnije: sa njenim starim franko-nemačkim jezgrom) ili u konfliktu sa njom.

Danas opšta politička situacija podstiče Evropsku uniju na savez sa Rusijom. Ta tendencija je poduprta faktičkom izolacijom Velike Britanije u EU i deklarisanom namerom Londona da održi referendum o istupanju iz Evropske unije.

Ekonomski interesi Evropskoj uniji nesumnjivo diktiraju savez sa Rusijom jer bi njeni i politički interesi, kao i interesi bezbednosti, u takvom savezu bili obezbeđeni i bolje nego u savezu sa SAD. Međutim, ovako kardinalna promena spoljnopolitičkih prioriteta, koja uz ostalo podrazumeva i raspuštanje NATO i objektivno smanjivanje uticaja istočnoevropskih neofita orijentisanih na SAD unutar Evropske unije. Većina tih zemalja opterećena je rusofobijom, ali bi takva promena za EU bila teška i tehnički. Pogotovo ako se imaju i vidu tradicije i interesi evropske birokratije.

Neizbežno pomeranje Ruskog sveta na Zapad može, dakle, biti realizovano u dve forme: konfrantacionoj i nekonfrontacionoj.

Pojačavanje konflikta EU sa Rusijom biće neizbežno ukoliko Unija ne bude u stanju da pređe na potpuno samostalno formiranje svoje spoljne politike i ostane u orbiti SAD.

Ako se Vašington posle rata od 08.08.08 (rusko-gruzijski rat iz avgusta 2008.), pa čak i posle sirijske krize, još mogao vratiti konstruktivnoj saradnji sa Moskvom – sada, posle ukrajinske krize, šanse za povratak međusobnog razumevanja ne postoje. Suviše mnogo veza je razoreno, isuviše mnogo ljudi ubijeno, previše je otvoreno, a uz podršku SAD, u Ukrajini započet genocid protiv ruskog stanovništva. A što je najvažnije: Vašington je sam otkrio da protiv Rusije vodi rat do uništenja (drugim sredstvima, ali ne manje surov nego što je bio Veliki Otadžbinski Rat).

Pošto su krenuli tim putem, Amerikanci ga više ne mogu napustiti, jer bi na kraju morali da odgovaraju za organizaciju genocida i saučestvovanje u njemu, za razaranje međunarodnog prava i podsticanje na ratne zločine. A račun SAD, u tom slučaju, nije spremna da ispostavi samo Rusija, čak ne Rusija u prvom redu.

Srbija i Sirija, Irak i Iran, Egipat i Libija, Kuba i Avganistan – to su samo zemlje koje prve padaju na pamet. A u suštini i evropski saveznici SAD bi se sa zadovoljstvom setili ponižavanja koja im je nanosio bivši sizeren i zatražili bi nadoknadu za svoje realne i izmišljene gubitke.

Zato će se SAD tući do kraja. Ukoliko Evropska unija ne bude imala snage da se izvuče ispod američkog tutorstva – SAD će prisiliti Evropljane i da se bore sa njima.

To će dovesti do celog niza kriza u samoj Evropskoj uniji, a nije isključeno da će neke od njih izaći iz granica čisto političke borbe i poprimiti vojno-politički karakter.

Za Rusiju će to značiti permanentnu krizu na zapadnim granicama i neophodnost prioritetnog jačanja ne samo odbrambene sposobnosti, nego i mogućnosti globalnog operativnog reagovanja.

Pri ovakvom razvoju događaja, neizbežno je povećavanje bremena koje će pasti na rusku ekonomiju i socijalnu sferu, a uslovno konsolidovani Zapad aktivno će raditi na destabilizaciji unutar političke situacije u Rusiji.

U slučaju razvoja događaja prema nekonfrontacionom scenariju (odnosa sa EU) – a danas takav scenario ne izgleda samo mogućim (uprkos skepticizmu nekih kolega) nego i verovatnim – Evropska Unija i Rusija bi uspele ne samo da izbegnu ogromno finansijsko-ekonomske gubitke, nego i da stabilizuju socijalno-političku situaciju na celom prostoru od Atlantika do Tihog okeana. I da zajedničkim naporima stave tačku na više nego dvadesetogodišnju američku praksu dominiranja preko destabilizacije.

Razumljivo je da će se i ideološko i unutarpolitičko oformljavanje Ruskog sveta u slučaju dve pomenute varijante razvoja događaja (konfrontacione i nekofrontacione) suštinski razlikovati u detaljima. Upravo u detaljima, a ne u principu. Samo, to će biti važni detalji.

Prvo, u slučaju iznuđene konfrontacije sa Evropom – Rusija će biti prinuđena da akcenat stavi na ono što razlikuje sisteme vrednosti Evropske unije i Ruskog sveta, posebno na orijentaciju Ruskog sveta na tradicionalne porodične vrednosti. Takvo pozicioniranje Ruskom svetu već sada obezbeđuje milione saveznika u Evropi. Međutim, takvo pozicioniranje će dovesti do pojačane konfrontacij između konzervativaca i liberala u samoj Rusiji.

Jer, ako danas rusko društvo odbacuje samo otvoreno proameričke struje, partije i političare, koji su pritom i onako davno marginalizovani, u slučaju pojačane konfrontacije sa EU, to odbacivanje bi se postepeno proširilo i na lojalne liberale koji sada podržavaju kurs rukovodstva Rusije u spoljnoj politici, ali sasvim prihvatljivom smatraju evropsku praksu hipertolerantnosti prema raznim veštačkim manjinama (uopšte ne samo prema seksualnim).

Pošto savremeni rat u značajnoj meri ima informaciono-ideološki karakter, deo ruskog društva koji deli ideologiju političkog protivnika biće smatran za petu kolonu, a društvo će tražiti ograničavanje njegove političke aktivnosti.

S druge strane, u slučaju da sa Evropom uspe da uspostavi konstruktivne odnose – Moskva će na sve načine izbegavati ideološku konfrontaciju.

Sada, u ova krizna vremena, kada Ruski svet – koji je dosad bio u teoriji sa neodređenom budućnošću – postaje politička realnost koja već određuje magistralni pravac razvoja Ruske Federacije. Procesi se ubrzavaju, pa neizbežna postaje borba unutar elita oko toga ko će određivati ciljeve i sadržaj Ruskog sveta. A u suštini: oko toga će ke opredeljivati spoljnopolitičke prioritete i unutarpolitičku ideologiju Rusije.

Verujem da će Rusija – sve dok se EU ne opredeli konačno – držati za nju vrata otvorenim (Putinovo umeće da čeka postalo je odavno zaštitni znak njegovog političkog stila). Tek potom će biti određeno: koje unutarpolitičke promene će najviše biti u skladu sa novom geopolitičkom realnošću. I sa novim spoljnopolitičkim zadacima koje će ona zahtevati.

(Fakti)

 

Check Also

ASADOVE SNAGE PRETRPELE PRVE GUBITKE U AFRINU: Turci u žestokom naletu na zapadnom frontu! (VIDEO)

Uprkos dolasku sirijskih dobrovoljačkih Snaga nacionalne odbrane (SNO) na liniju fronta, Turci i njihove džihadističke …