Merkelova podigla borbenu gotovost Bundesvara na nivo Hitlerovog Vermahta?!

Sledećeg vikenda će nemački Ustav biti značajno redukovan odredbama o nemačkim oružanim snagama i svim onim što je savezna kancelarka postigla svojom naredbom o učešću nemačke vojske u kontigentu u Iraku.

Kada gospođa Savezna kancelarka na promenadi u Minhenu izađe iz svog tenka kako bi održala slovo na tzv. Konferenciji o bezbednosti u hotelu BAJERIŠER HOF morala bi da baci pogled na zgradu preko puta. Tamo se nalaze kancelarije zamenika predsednika Hrišćansko-socijalne unije (CSU) i saveznog poslanika dr Petera Gauvajlera.

Njega je Bundesver pozvao da održi predavanje polaznicima Univerziteta Bundesvera u Hamburgu na eksplozivnu temu: USTAV I BUNDESVER.

Dr Peter Gauvajler je govor održao 4. juna 2014. a mirne duše možemo da ga uvrstimo u tzv. „velike govore“ zato što je ovaj advokat iz Minhena i prijatelj Franca-Jozefa Štrausa potpuno otvoreno izložio korene i curriculum vojske u ustavnoj državi.

Odlukom nemačkog Bundestaga od 29. januara 2015., donetom na predlog savezne kancelarke i njene vlade da se u Irak uputi nemački kontigent, zakucan je poslednji ekser na mrtvački sanduk ustavne konstrukcije koja se ticala Bundesvera.

Nakon pažnje vrednog stručnog mišljenja Ekspertske službe Bundestaga o legitimnosti upućivanja nemačkih trupa u Irak, gospođi Saveznoj kancelarki je uspelo da Bundesver uzdigne na nivo bojne gotovosti nemačkog Vermahta.

Nema više ni traga ni glasa od onog pravno i međunarodnopravno uokvirenog Bundesvera.

Izuzetak ukidanja dosadašnje zakonske utemeljenosti Bundesvera biće samo jedna situacija: kada bude bilo neophodno da Bundesver interveniše širom sveta u američkom interesu, i to bez mandata OUN ili neke druge organizacije istog ranga.

Jedan pogled preko trga u Minhenu do kancelarija kolege iz frakcijskog partnera gospođe Savezne kancelarke bio bi i njen pogled unatrag – u proces jedne demontaže.

U SAD bi sada rekli: mission accomplished. Ostvarena misija.

Nakon govora predsednika Savezne Republike Nemačke na sumnjivoj konferenciji pretprošle godine, koju su mnogi građani Nemačke doživeli kao „govor sa tenka“, moramo da se pitamo: Da li uopšte iko može da nadmaši takav govor, koji je u potpunosti zanemario osećanja nemačkog naroda na temu mira i rata?

Zbog onoga kako se okončala godina nakon ondašnjeg govora Predsednika SRN – odgovor na ovo pitanje može biti samo potvrdan.

Poslednja godina bila je takvo potpuno odustajanje aktuelne politike vlade od politike mira nemačkih kancelara, počev od Konrada Adenauera preko Vilija Branta i Helmuta Šmita do Helmuta Kola, pa „objava rata“ iz usta nemačke Savezne kancelarke uopšte ne bi iznenadila nemačku i međunarodnu javnost.

Gde se ikada desilo da neka legitimna vlada sa kojom su mnogi samo nekoliko dana ranije hteli da se ušunjaju u isti politički krevet, bude oduvana uz pomoć Savezne vlade Nemačke? I to masakrom za čije razjašnjenje, verovatno sa dobrim razlogom, ne postoji interes i koji je, kada ga uporedimo i sa drugim slučajevima, predstavljao deo uobičajene agende.

Koja bi se to prethodna nemačka vlada usudila da u nekoj drugoj zemlji pruži ruku u belim rukavicama fašističkim snagama, integrisanim u tamošnju vladu i velike delove državnog aparata, kako je to ova tolerisala u slučaju Ukrajine? Ako stavimo pod lupu aktuelnu politiku Savezne vlade prema ovom problemu – delovaće nam bljutavo naknadno zgranuti govori o nacistima. I šta bi to trebalo da misle Rusi sa svojim milionima ratnih žrtava kada se na njihovim granicama njihovi otvoreni neprijatelji služe ovakvim snagama?

Ako gospođa Savezna kancelarka već neće da izrekne objavu rata, mogla bi bar da zatvori jedno poglavlje.

Ona je došla na svoju poziciju kada smo bili ispunjeni nadom da možemo da razmišljamo o svojoj „dividendi mira“.

Ta vremena su prošla, a na to su od napada na Saveznu Republiku Jugoslaviju 1999. snažno uticali nemački savezni kancelari. Danas su opet konjunkturni „ratni profiteri“ i to nam razjašnjava u kojoj meri je proćerdano nasleđe godina 1989-1990.

Gospođa Savezna kancelarka ne mora da nadmaši govor gospodina Saveznog predsednika na pretprošlogodišnjoj minhenskoj sedeljci uz kamin, kojim je zaobišao nemački narod. Ne dao Bog! Nikako!

Ali, ono što je hitno i nužno gurnuće se pod tepih. Nije u pitanju samo predsednikov „govor sa tenka“ koji je, snažno odjeknuvši, odredio prošlu godinu.

U proleće 2014. bivši kancelar Gerhard Šreder je, dobro raspoložen i nekonvencionano kako to već Nemci vole, saslušan povodom napada na Jugoslaviju. Smisao onoga što je rekao jeste da je on nemačkom naredbom za napad i podrškom NATO akcija prekršio međunarodno pravo.

Svakako, bila je to ordinarna agresija u kojoj je učestvovala Savezna Republika Nemačka. Onaj ko bi se usudio da baci pogled na Ustav, krivične zakone i zakone o pravnoj poziciji vojnika, srušio bi se zgrožen.

Dr Peter Gauvajler je 4. juna 2014. ukazao na jedno obrazloženje ovakvog delovanja države kao zabranjenog i kažnjivog. Da i ne govorimo o pravnom fundusu Krivičnog tribunala u Hagu.

Najkasnije onog časa kada je u vezi sa podrškom Savezne vlade Nemačke ratu u Iraku jedan od najviših nemačkih sudova dao za pravo jednom nemačkom oficiru da više ne vrši svoju službu – zemlja i vlada su ćutale o tome – trebalo je da znamo o čemu se radi.

Izjava bivšeg kancelara o agresiji na Jugoslaviju čini sve više nego jasnim: Gde je u Minhenu iščezla reč Savezne kancelarke kojom će Vlada garantovati vojnicima Bundesvera da će se kao vlada pridržavati zakona kako nemački vojnici ne bi ponovo bili u doslovnom smislu zloupotrebljeni od strane svog vođstva?

Skoro je bespredmetno da se pitamo šta smera da učini gospodin Savezni predsednik kao najviši čuvar Ustava kako bi se uverio da se Savezna vlada pridržava Ustava i zakona u cilju zaštite zavisnih zaposlenih.

No, postoji još jedan razlog zbog koga sadašnja minhenska konferencija predstavlja preokret. To je u velikoj meri odluka grčkih birača na nedavnim izborima.

Novi premijer Grčke će prilično zabiberiti Evropi, a osim bibera moguće je da poseduje i još neko sredstvo kojim će da popravi sudbonosno loš položaj čitavog Zapada. Videćemo!

Jedno je svakako izvesno. On može da održava odnose sa Rusijom i Rusija može da održava odnose sa njim.

Evropska beda, izmanipulisana od strane SAD, počela je agresijom na državu osnivača Konferencije za bezbednost u saradnju u Evropi – na Jugoslaviju.

Bila je to – a o tome cvrkuću i ptice na grani – podla geopolitička igra na štetu Rusije. Samo, u svakom ćošku Evrope postoji po jedan Strazbur ili Breslau.

Istorija utiče na događaje u više dimenzija nezavisno od državnih ili međunarodnih zakona. To je posebno onda slučaj kada religija i jezik povezuju narode.

To važi i za Ruse i pojedine narode na Balkanu.

Pre nego što je došlo do agresije na Jugoslaviju bilo je sve učinjeno da se Rusi što dalje potisnu iz zona Jadranskog i Egejskog mora. To je bio razlog što su akceptirane kvazi-revolucionarne promene u Bukureštu i Sofiji.

Kuda bacimo pogled: svuda je samo geopolitika! Tako je to i sada, istorija ponovo prodire kroz sve pore. Hoćemo li moći da je sprečimo još jednim građanskim ratom?

Još jednom konferencijom u Minhenu?

(Za Fakti.org prevela Branka Jovanović)