„Model za Ukrajinu postoji i zove se BiH, a Donbas će biti „Republika Srpska“!“

Piše: Mihail LEONTJEV

Istumbali su celu konfiguraciju odnosa u Evropi i svetu, naštetili ogromnom broju kompanija i korporacija koje su decenijama gradile svoje odnose sa Rusijom, prolili reke krvi, pretvorili Ukrajinu u superbankrot državu i uništili u značajnoj meri infrastrukturu i potencijal Donbasa – da bi se na kraju sve vratilo upravo onoj šemi koju je Rusija predlagala još pre februarskog državnog prevrata u Kijevu.

Jer, vratili su se federalizaciji i neutralnom statusu Ukrajine.

Ovo potvrđuje i onih devet tačaka iz Minska jer se tiču, pre svega, apsolutnog prekida vatre. A potvrđuju i izjave različitih političara.

Situacija je i smešna. Zemlje koje su same duboko federalizovane, kao što su Sjedinjene Države i Nemačka, iz nekog razloga su se žestoko protivile toj potpuno logičnoj, već dvadeset godina predlaganoj koncepciji spasenja Ukrajine, koju čini nekoliko različitih identiteta, čiji je normalan suživot moguć samo ukoliko svi ti identiteti mogu da nekofliktno realizuju svoje mogućnosti.

Za Rusiju je ovo ogroman kompromis. Neutralni status Ukrajine za Rusiju je ogroman korak u susret svojim geopolitičkim protivnicima. I to je potpuno simetričan i sasvim zadovoljavajući dogovor za naše geopolitičke protivnike. Alternativa tom dogovoru je politički, vojni i geopolitički krah Rusije. Međutim, taj cilj je neostvariv.

Nastupa očekivano trežnjenje naših zapadnih partnera, pre svega Sjedinjenih Država.

Proces se očigledno odvija na osnovu nekog dogovora između nas i Amerikanaca. Upravo zato je Porošenko prestao da izlazi u javnost sa nekim svojim idejama, ili, u svakom slučaju, on ih iznosi samo pred svojim specifičnim auditorijumom, ali to nema nikakve veze sa procesom.

Porošenko deluje izuzetno krotko i kao čovek koji izvršava zadatak, koji je rešen i dogovoren bez njega, što je i bilo potrebno dokazati. Ukrajina nije subjekat, s jedne strane, a s druge strane, nikome osim Rusije ona uopšte nije potrebna. Zato, generalno gledano, nikome mir u Ukrajini nije bio ni potreban.

Eskalacija je dospela u slepu ulicu, i cela ta priča sa sankcijama je dospela u slepu ulicu, zato što bi posle toga praktično počeo rat, koji, s jedne strane, daje Rusiji potpuno odrešene ruke, a s druge strane, znači konačan kraj svih oblika kooperacije koji su postojali.

Cilj pritiska sankcijama i svega ostalog bio je da se Rusija zaplaši, slomi. Pošto nije slomljena, sledeće sankcije su već bile kaznene prirode. Na kaznene sankcije se odgovara simetričnim kaznenim merama. To je pravi rat, a na rat niko nije spreman.

Ako pogledamo blok NATO, shvatićemo jednostavnu stvar, oko čega postoji apsolutni konsenzus među članicama NATO, šta potpuno objedinjuje Estoniju ili Sjedinjene Države, Italiju ili Tursku. To je blok zemalja koje su kategorično protiv toga da prolivaju krv u ratu s Rusijom. A sve što se nalazi van okvira bloka NATO – to se može koristiti kao topovsko meso, a ti momci, čak i Rumuni i Letonci, da ne govorim o Nemcima, Francuzima i Amerikancima, ne nameravaju da svoje redovne jedinice bace u rat s Rusijom ni pod kakvim okolnostima.

U tom smislu blok NATO je garant mira zbog nemogućnosti globalnog rata sa Rusijom, zato što je ta varijanta kategorički neprihvatljiva za zemlje-članice NATO.

Da li će Porošenko moći da održi mir?

Donošenje zakona o posebnom statusu statusu Donbasa već je izazvalo nezadovoljstvo ukrajinskih nacional-ekstremista, Jaroš je dao ultimatum predsedniku Ukrajine. Da li će se DNR i LNR složiti da granica bude sadašnja linija fronta?

Minski memorandum je početak procesa koji se ne može zaustaviti.

Jaroš je klovn, ali iza tog klovna stoje određene pokretačke snage. Ukrajinom se realno može upravljati samo u uslovima rata, pri tom ona ne može da vodi rat, to je pat.

Zašto mislim da će uslovi na kojima insistira Rusija na ovaj ili onaj način, pre ili kasnije, biti prihvaćeni, i to u potpunosti?

Zato što pat ne dozvoljava Ukrajini da postoji: rat da vodi ne može, u svakom slučaju, danas i u doglednom srednjoročnom periodu, a u miru da postoji ne može, zato što bi tada počeo rat svih protiv svih, unutrašnji, a Jaroš je samo simptom toga.

Kada govorimo o federalizaciji Ukrajine, ma kako se to danas predstavljalo, očigledno je da je za Donbas neprihvatljivo da granica njegove samouprave prolazi sadašnjom linijom fronta. Zato se sada ne govori o samoupravi, već o prekidu vatre, tj. o stanju stabilnog primirja, samo u okviru koga se i može o bilo čemu pričati.

Normalno, DNR i LNR će pokušavati da izdejstvuju svoja prava u granicama Donjecke i Luganske oblasti, ali će automatski za ta prava pokušavati da se izbore ne samo oblasti na jugoistoku, već i drugi delovi Ukrajine, i nema sumnje da će ih dobiti, zato što Kijev nema mogućnost da ih ne da.

U tom procesu će se ukrštati najrazličitiji interesi, uključujući interese Kolomojskih, koji su udeoni knezići i kojima je potrebno da legalizuju svoje udeone kneževine.

Na primer, Zakarpatska oblast i njen građanin Baloga, koji sigurno ne želi da bude lošiji od Kolomojskog. Nema sumnje da će svoja prava tražiti i Volinjska oblast i Galicija.

Produktivan model za Ukrajinu postoji i zove se – Bosna i Hercegovina. Jasno je zašto su Amerikanci tako lako pristali na takvu fizičku podelu, na postojanje de fakto dve odvojene države pod jednim formalnim krovom, iz jednog prostog razloga – drugačije te države ne mogu da žive…

Federalizacija Ukrajine podrazumeva realne međunarodne garancije, tj. sporazum između Rusije i Zapada o garantovanju njene neutralnosti. Kada govorimo o tome s čime će se složiti, a s čime se neće složiti ustanici, treba imati u vidu da u najvećoj meri ti odredi ne predstavljaju ni redovnu armiju, ni redovnu politiku. Zato teza „za šta smo prolivali krv“ ima imperativni značaj. Ti ljudi neće izdati svoje principe.

Donbas se može nagovoriti da ostane u sastavu neke celovite Ukrajine, ukoliko sva njihova prava u najdirektnijem formalno-pravnom smislu bude garantovala Rusija. Nikakve druge garancije oni neće prihvatiti. Moskva treba da bude garant apsolutne samouprave Novorosije, a to znači i očuvanja i realizacije kulturnog identiteta, to znači – i mogućnosti spoljnoekonomske saradnje s Rusijom nezavisno od volje drugih regiona, i, suštinski, to znači i zaista odvojeno postojanje, odvojeno življenje.

Nema sumnje, svo unutrašnje uređenje mora biti samostalno, uključujući sudstvo, policiju i bezbednosne organe.

Može da postoji nešto nalik ukrajinskoj armiji, ali zapravo će celo čovečanstvo lakše da živi ako u okviru tog neutralnog statusa Ukrajine praktično ne bude te armije, zato što će njena bezbednost biti garantovana sporazumima između Evrope, Amerike i Rusije.

Ko bi onda još mogao da napadne jadnu Ukrajinu, osim Islamske Države?!

Neutralni status Ukrajine je neophodan. Sećam se priča o tome kako Ukrajinci neće ratovati jedni s drugima. Kad su to Ukrajinci prestali da se bore jedni protiv drugih?!

Najkrvaviji građanski rat, najkrvaviji građanski sukob uvek se odvijao upravo na teritoriji Ukrajine. Krvav, izuzetno žestok s obe strane, ako je bilo dve strane, a nekad ih je bilo i znatno više.

Može li se minski memorandum o Novorosiji nazvati početkom federalizacije cele Ukrajine?

Mi sada ne prisustvujemo federalizaciji, već stvaranju pretpostavki za federalizaciju. Pretpostavki pri kojima se ništa drugo jednostavno ne može predložiti.

Zamisliti snažnu, legitimnu i superpopularnu vlast Porošenka, koji je dao ogromna prava Donbasu (a od toga neće moći da pobegne), koji je pri tom odbio da ista takva prava da drugim oblastima Ukrajine, e to je nemoguće zamisliti, to je fantastika, zato Kijev ništa neće moći da uradi osim da takva prava da i drugim oblastima.

Sada su se sve sukobljene strane i međunarodna zajednica složile da drugo rešenje osim onog koje je ponudila Rusija ne postoji.

Naravno, postoje i druge varijante. Postoji i varijanta vojnog uništenja (Novorosije), a postoji varijanta trećeg svetskog rata uz primenu nuklearnog naoružanja u velikim razmerama, varijanta smrti čovečanstva. Postoji varijanta uništenja Ukrajine, ako se Zapad ne umeša, i njenog nestanka kao države u uslovima vojne pobede jedne strane.

Samo, sve te varijante nisu popularne u diplomatskim krugovima, u svakom slučaju, diplomatija se ne bavi tim varijantama. A u okvirima diplomatije postoji jedna varijanta – ruska, i nikakvih drugih nema i ne može ih ni biti.

(Fakti)