„Predlažem da prvi nosilac ordena Tode Kurtovića prvog reda bude njegova ekselencija američki ambasador!“

Piše: Miroslav Lazanski

Predlažem da Srbija pod hitno ustanovi orden Tode Kurtovića prvog i drugog reda. One koji se ne sećaju, kao i mlađe čitaoce koji ne znaju ko je bio drug Todo Kurtović, podsećam da je reč o nekadašnjem predsedniku Socijalističkog saveza SFRJ, kojeg je svojevremeno na tako visoku funkciju predložili stanovnici Širokog Brijega iz BiH.

„Čisti“ Hrvati predložiše tada „čistog“ Srbina za jednu od najviših funkcija u velikoj Jugoslaviji. Istina, zlobnici koji nisu nikada poverovali u iskreno bratstvo i jedinstvo svih jugoslovenskih naroda i narodnosti, posebno u ljubav Srba i Hrvata, još su tada onako podmuklo sumnjali da su to građani Širokog Brijega uradili da bi se malo „oprali“ od aktivnosti svojih predaka iz vremena Drugog svetskog rata, pa i zbog toga što je početkom sedamdesetih godina operacija „Feniks“ s ubačenim ustaškim teroristima, gle baš slučajno, započela upravo na njihovom terenu.

Naravno, pravilno sagledavajući ko je sve učestvovao u Drugom svetskom ratu, ko se četiri godine tukao protiv nacista, fašista i domaćih kvislinga, i ko nas je na kraju i oslobodio tog zla, drug Todo Kurtović je velikodušno prihvatio plemenitu inicijativu građana Širokog Brijega. Novinari nisu tada pohrlili u Široki Brijeg da upitaju meštane kako su to oni iznenada zavoleli druga Todu, šta su to videli u drugu Kurtoviću da ga predlože za tako visoku i odgovornu funkciju.

Nije prošlo mnogo i drug Todo se ipak počeo pojavljivati u novinama. Ne zbog istorije Drugog svetskog rata i pitanja ko nas je, zapravo, oslobodio, već zbog nekih aktuelnijih tema. Počeo je da „brlja“, pa je sve češće morao da daje demantije, sve u stilu: „Šta sam zapravo rekao“. U dnevnim redakcijama postojao je spisak dežurnih naslova za demantije druga Tode. Tek onako, da se urednici deska ne bi previše mučili: „Šta sam zapravo rekao“, „Istrgli su me iz konteksta“, „Kontekst je malo izvrnut“, „To mi je naknadno stavljeno u usta“.

Za današnje čitaoce stvarno je užasavajuća spoznaja da je nekada, u onom mrskom i nenarodnom režimu, gde se sve strogo kontrolisalo i gde je partija odlučivala i o brakovima, dakle, da je tada neko nekome mogao nešto da stavi u usta. Nečuveno!

Drug Todo Kurtović je ubrzo sišao sa političke scene, najvažnijim drugovima u velikoj Jugoslaviji već je postalo komično da čitaju njegova izvinjenja, demantije i prikrivenu sprdnju medija s tim u vezi. A ja sam upravo tada sa žalošću naslutio da je sa velikom Jugoslavijom gotovo. Čim izabranik opštine Široki Brijeg nije uspeo.

Ali, duh druga Tode na ovim našim postjugoslovenskim prostorima kao da i dalje živi, pa predlažem da prvi nosilac ordena Tode Kurtovića prvog reda bude njegova ekselencija američki ambasador u Beogradu gospodin Majkl Kirbi. Zalužio je to. Jer, skoro svaki put kada ekselencija nešto izjavi digne se frka, pa onda slede objašnjenja „da je to izvučeno iz konteksta, da je kontekst malo izvrnut, da ambasador nije tako mislio, da je to rečeno da bi se neke stvari istorijski pravilno objasnile“.

To što je ambasador prvo pobrkao pojmove „Treća ukrajinska armija“ i Treći ukrajinski front i nije toliko njegova greška. On to i ne mora da zna, ali njegovi politički i medijski savetnici, Amerikanci ili Srbi, to moraju znati i na vreme ga obavestiti.

Zapravo, ja sam mislio da nam drugi određuju koga možemo, a koga ne smemo da zovemo u goste. Sada je njegova ekselencija razvejala moje sumnje i odobrila nam poziciju da možemo o tome sami da odlučujemo.

Od strane ekselencije nam je velikodušno odobreno i „da možemo da imamo dobre odnose i sa Rusijom, i sa Kinom i sa SAD, ali da se stav Vašingtona o posetama kineskih i ruskih zvaničnika razlikuje, jer Kinezi skoro nikoga nisu napali, a Rusi jesu“. Malo sam zatečen, jer pouzdano znam da nas 1999. nisu napali i 78 dana bombardovali ni Rusi ni Kinezi.

No, izlet njegove ekselencije u prošlost naprosto je zadivljujući, ambasador nas naime obaveštava i podučava „da je Kina takođe učestvovala u Drugom svetskom ratu i da se borila protiv Japana“. Pod rizikom da ekselenciju malo istrgnem iz konteksta pretpostavljam da je namera tog podučavanja bila da se i kineski predsednik pozove na proslavu oslobođenja grada Beograda. Kako ovi koji pišu govore ekselenciji Kirbiju verovatno ne znaju da su se protiv Japanaca borile i armije Čang Kaj Šeka i Mao Cedunga, to smo mi sada u velikoj nevolji koga da od Kineza pozovemo: ove iz Pekinga, ili one iz Tajpeha. A Tajvan ne priznajemo, jer mi nemamo srpskog Vasila Tupurkovskog.

Sve u svemu, njegova ekselencija Majkl Kirbi je od svog položaja napravio sofisticirani instrument za masovne komunikacije. Povezao je golu silu, harizmu, duhovnu i moralnu uzvišenost. Američki ambasador je jedini ambasador koji je prodrmao istoriju, jedini koji je u stanju da proširi naše vidike. Gospodin Kirbi veruje u Srbe i od Srba očekuje velika dela.

Amin.

(Politika)