Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Dva najveća problema Srbije su ogromna nezaposlenost i dugovi, kao i vrlo visok stepen zaduženosti same zemlje. O vrlo visokoj nezaposlenosti se dosta zna, ali to nije slučaj sa teškim problemom visoke zaduženosti, kaže za „Novosti“ prof. dr Mlađen Kovačević, član Ekonomske akademije nauka, koji objašnjava kako smo kao zemlja uhvaćeni u zamku stranih kreditora.
– Mnogo je faktora koji su doprineli upadanju Srbije u dužničko ropstvo, a ima osnova i za tvrdnju da je inostranstvo, pre svega SAD i međunarodne finansijske institucije, činilo mnogo šta da bismo dospeli u taj položaj. Verovali su da će naša zemlja samo u tom slučaju biti „koopertivna“, odnosno poslušna. Već 1978. čuveni Zbignjev Bježinski je na jednoj međunarodnoj konferenciji sugerisao bankama iz razvijenih zemalja da SFRJ pruže što više povoljnih kredita kako bi postala visokozadužena zemlja i tako izgubila visok ugled u pokretu nerazvijenih koji je u to vreme zagorčavao život razvijenima, posebno SAD.
* Kad i kako je počelo enormno zaduživanje?
– Uz liberalizaciju zaduživanja tadašnjih republika i preduzeća u inostranstvu, u periodu 1978-1983. godine došlo je do enormnog rasta spoljnog duga i upadanje zemlje u dužničku krizu. Nakon znatnog smanjenja spoljnog duga, krajem 80-ih i početkom 90-ih, i SFRJ i Srbija su bile nisko zadužene. Posle uvođenja sankcija UN, jednostranog prekida platnog prometa od strane razvijenih zemalja i međunarodnih finansijskih institucija, i sistematskog knjiženja redovnih i zateznih kamata SRJ po osnovi njenih tadašnjih spoljnih dugova, Srbija se krajem prošlog i početkom ovog veka našla u maloj grupi zemalja sa ekstremno visokim stepenom spoljne zaduženosti. Ona je 1990. imala spoljni dug od samo 6,4 milijarde evra i on je bio manji od izvoza, a čak četiri puta manji od BDP.
* Bili smo nisko zadužena zemlja.
– Nakon drastičnog pada BDP-a i izvoza, kao i izraženog rasta spoljnog duga po osnovu redovnih i zateznih kamata, zemlja je u 2000. imala spoljni dug od čak 10,8 milijardi evra. Iako su dva najveća poverioca, Pariski i Londonski klub, otpisali knjiženje kamate u periodu 1992-2000, od 2001. spoljni dug raste i Srbija se već 2008. našla u dužničkom ropstvu. Glavnica je krajem te godine dostigla 21,1 milijardi evra i bila je za 2,25 puta veća nego 2002. Tome su najviše doprineli političari, posebno samozvani „vizionari ekonomskih reformi“, ali je neosporna i velika odgovornost stranih faktora.
* Kako sada stvari stoje?
– Spoljni dug je krajem avgusta prešao 26 milijardi evra, ali to se odnosi samo na glavnicu. Ako pretpostavimo da ukupan spoljni dug u jednakim godišnjim iznosima stranim kreditorima isplatimo u narednih sedam godina, a da je prosečna kamatna stopa 4 odsto, ukupna suma kamata koje u tom periodu dospevaju za naplatu iznosi 3,9 milijardi evra. Ili, ako pretpostavimo da se u narednih 13 godina isplaćuje samo po dve milijarde evra uz istu prosečnu kamatnu stopu, ukupna suma kamata koju u tom slučaju moramo isplatiti iznosi čak 7,28 milijardi evra. Dakle, ako se ostvari prva varijanta, suma koju Srbija mora isplatiti u narednih sedam godina je gotovo 30 milijardi evra. Ako se raznim reprogramiranjem period otplate produži na 13 godina, moramo isplatiti više od 33 milijarde evra.
* To nije sve?
– Javni dug je krajem septembra prešao 22,56 milijardi evra. U toj sumi je, pored dominantnog dela koji čini spoljni dug, čak 78 odsto, i 4,85 milijardi evra unutrašnji dug, ali opet samo njegova glavnica. Ako predstavimo da prosečna kamatna stopa za taj dug 5 odsto i da se on mora isplatiti u periodu od naredne tri godine, suma kamata koje moraju biti isplaćene je nešto veća od 480 miliona evra. Dug države po osnovu stare devizne štednje koji se mora isplatiti u naredne dve godine iznosi oko 1,3 milijarde evra. Kada sve to saberemo, proizilazi da Srbija samo po tim osnovama duguje preko 36 milijardi evra. Država duguje i ogroman iznos po osnovu Zakona o restituciji. Srbija je garant i za svaki devizni štedni ulog do 50.000 evra i ona će biti dužna da tu sumu izmiri, istina u dinarima, ako neka posebna banka bankrotira.
* Kako stranci izvlače novac?
– Od kraja 2008. pa zaključno sa krajem 2013. spoljni dug Srbije je povećan za 4,7 milijardi evra i dostigao je 25,8 milijardi evra. S druge strane, BDP nije imao rast, pa su odnos spoljnog duga i iznos otplata po osnovu njegovog servisiranja osetno povećani. Po podacima MMF, Srbija je u 2013. imala iznos spoljnog duga prema statistički naduvanom BDP čak 87,4 odsto, a iznos otplata po osnovu njegovog servisiranja je dostigao 14 odsto BDP. Sve veći deo izvoza obavljaju kompanije u potpunom ili većinskom učešću stranih matičnih kompanija. One imaju skromnu spoljnu zaduženost, pa se zbog toga ne može očekivati da mogu ostvarenim izvozom u većoj meri pomoći pri servisiranju sve većih obaveza po osnovu spoljnog duga.
– Inostrani faktori, naročito međunarodne finansijske institucije i SAD, su u velikoj meri doprinele usvajanju koncepta reformi sa vrlo ozbiljnom konstrukcionom greškom. Pogrešan je bio i izbor „vizionara“ ekonomskih reformi. To je moralo dovesti do velike spoljne zaduženosti, bolesne privrede, ogromne nezaposlenosti i niza drugih deformacija i negativnih privrednih pokazatelja. Visoko kotirani američki političar, glavni pregovarač sa Slobodanom Miloševićem, Stroub Talbot napisao je da bombardovanje SRJ, odnosno Srbije, nije bilo posledica onoga što se dešavalo na KiM, već zato što nikako nisu uspeli da ga ubede da prihvati liberalni model reformi koji su prihvatile sve susedne zemlje!
* Naročito ste kivni na, kako kažete „vizoionare reformi“. Šta im sve stavljate na dušu?
– Posle 5. oktobra 2000. i tokom 2001, manevarski prostor za prihvatanje nekog originalnog koncepta reformi, poput Slovenije, bio je pre teorijske nego praktične prirode. Pogotovu kada se zna da su samozvani „vizionari reformi“ bili, od inostranih faktora još ranije pripremani za najvažnije funkcije. Većina je iskazala kompleks inferiornosti u odnosu na strane „eksperte“, ali su i pored toga i oni proglašeni „ekspertima“. U suštini su bili, kako reče prof. Cvjetičanin, „segedinske kursadžije“. Duboko sam ubeđen da je Srbija, poput Poljske, kasnije, pogotovu kada je doneta odluka da se MMF prevremeno vrate dugovi, mogla i morala kreirati i dosledno realizovati optimalnu viziju društvenog i privrednog sistema koja bi bila praćena nizom dugoročnih strategija. Među njima bi bila posebno važna strategija upravljanja spoljnim dugom. Nažalost, do toga nije došlo i zbog toga se nalazimo u vrlo teškoj krizi.
* Kakva je uloga stranih banaka?
– Enormnom rastu spoljnog duga preduzeća i banaka u Srbiji veliki doprinos su dale strane banke, odnosno njihove filijale u Srbiji. To je bila posledica želje da time ostvare visoke profite, koje od pojave svetske ekonomske krize u sve većoj meri transferišu u zemlje gde im se nalaze matične banke, mada su prihvatile tzv. Bečku inicijativu kojom se apelovalo da nastave tretiranje privrednih subjekata Srbije kao i pre pojave te krize. Zato je, najblaže rečeno, vrlo problematična odluka da se ugase četiri velike banke Srbije i da se najveći deo bankarstva prepusti stranim bankama. Glavni kreator uspešnih reformi u Sloveniji prof. dr Jože Menciger je isticao da je ponosan što je domaće bankarstvo u toj zemlji ostalo dominantno, dok se u isto vreme prof. dr Miroljub Labus isticao da je ponosan što u Srbiji dominantno učešće imaju poznate strane banke.
* Kolika nam je zaduženost po građaninu?
– Ako isključimo finansijske dugove države po osnovu restitucije i ako prihvatimo da imamo sedam miliona stanovnika, i ako još prihvatimo navedenu računicu od 36 milijardi evra duga, proizilazi da svaki stanovnik Srbije u proseku duguje više od 5.143 evra. Ako se ima u vidu da je broj zaposlenih koji stvaraju dohodak mali, da je odliv obrazovane radne snage u inostranstvo i dalje veliki, sve navedeno o visokom stepenu spoljne zaduženosti dobija dramatične razmere i postavlja se pitanje morala sadašnje generacije, ako se taj dug prenese na buduće generacije koje će ostati da žive u Srbiji.
* Koliko smo sada prinuđeni da uzimamo kredite da bismo vratili dugove i da li tu imamo neku drugu alternativu?
– Zbog ogromnog odnosa godišnjih anuiteta koje treba isplatiti po osnovu servisiranja spoljnog duga, vrlo skromnog izvoza koje ostvaruju firme u potpunom ili većinskom vlasništvu Srbije, visokog deficita tekućeg računa platnog bilansa, nužnosti razvoja infrastrukture, ekološke zaštite i niza drugih razloga, Srbija se mora dodatno zaduživati i njen će se spoljni dug dalje povećavati. Međutim, bitno je naglasiti da to mora biti u skladu sa nužnom budućom optimalnom strategijom upravljanja spoljnim dugom. Pri novom zaduživanju bitno je da ta sredstva ne budu potrošena preko budžeta, već da budu uložena u kapacitete čije će funkcionisanje obezbediti profitnu stopu i ukupan profit, izraženijem u valutama u kojima je kredit ugovoren, koji će pokriti ugovoreni iznos kredita i kamata koji će ih pratiti.
NAJGORE KAMATE UZEO CVETKOVIĆ
* Kada smo uzimali kredite po najvećim kamatama? Od pre pet godina Srbija se sve više zadužuje po osnovu, kako se zvanično, potpuno suludo, kaže „uspešne prodaje državnih hartija od vrednosti“. Tu su kamate vrlo visoke, a najviša je bila za zaduživanje pri kraju mandata Cvetkovićeve vlade, kada je za dug od milijardu dolara prihvaćena godišnja kamata od čak 7,5 odsto. Ovih dana Srbija se zadužuje po osnovu emitovanja državnih hartija od vrednosti nominovanih u evrima, sa rokom dospeća od tri godine, sa kamatnom stopom od 4,8 odsto. Koliko je to visoka kamatna stopa jasnije je ako se zna da je Irska u isto vreme emitovala državne hartije od vrednosti, sa rokom otplate za deset godina, uz godišnju kamatnu stopu od samo 1,63 odsto.
MORAĆEMO DA PRODAJEMO
* Treba li razmišljati o prodaji „Telekoma“ ili „Aerodroma“, kao poslednjih resursa?
– Vlada Srbije se već u načelu opredelila za prodaju „Telekoma“. S obzirom na izjavu zvaničnika da će do početka sledeće godine biti zaključen sporazum sa MMF, i s obzirom na navedeno stanje sa stepenom spoljne zaduženosti, Srbija će biti prinuđena da proda i „Energoprojekt“, i Bor, i Komercijalnu banku, i „Aerodrom“, i „Dunav osiguranje“, i vrednije banke, i sve veći deo obradivog zemljišta. Kupci će, po pravilu, biti stranci. U tom slučaju postaćemo jedna od novih kolonija, a to bi bilo neoprostiv greh sadašnje generacije prema budućim.
(V. Crnjanski Spasojević, Novosti)
