Prof. Trifković: Srbija je srozana na nivo zemlje u kojoj deprimirani ljudi više ništa ne očekuju!

U Okviru međunarodnog programa Ruski dani u Moskvi je istupio srpski politikolog, urednik spoljnopolitičkog odeljenja lista Chronicles i profesor univerziteta u Banja Luci Srđa Trifković.

Držeći u prestoničkom Prezident-hotelu predavanje na temu „Višepolarni svet: izazovi koji stoje pred Rusijom“, profesor Trifković je, može se reći, „održao predavanje“ nekim predsednicima vodećih zemalja.

Prema Trifkoviću, hladni rat nikada nije ni završen.

Nastavio ga je Klinton, prekršivši obećanje da neće proširivati NATO na Istok. Nastavlja ga i Obama u bolnoj tački za Rusiju – u Ukrajini.

Istupanja američkog lidera srpski politikolog je razložio u detalje. Između ostalog, profesor Trifković smatra: oci-osnivači SAD bi se u grobu prevrnuli kada bi saznali da njihov sledbenik smatra da su oni nadahnuli ljude poput lidera Desnog sektora Dmitrija Jaroša. Mada, verovatno je nemirni večni san otaca-osnivača SAD mogao je da započne još 90-ih, kada su pojedini američki političari izjavili da Oslobodilačka armija Kosova propoveda iskonske američke vrednosti.

Ukrajina je, smatra Trifković, najvažniji izazov koji su SAD uputile Rusiji.

Šta je mogla Moskva da uradi kao odgovor na sankcije?

Da reaguje oštrije: da oporezuje drakonskim carinama uvoz automobila iz Nemačke, da zatvori za evropske kompanije vazdušni prostor iznad Sibira, da se upornije oslobađa dolarske zavisnosti.

Po okončanju diskusije koja se razvila posle predavanja, gde su se čule kako optužbe za „banalanost“, tako i zahvalnost za hrabrost, Trifković je odgovorio na pitanja novinara Glasa Rusije.

Gospodine profesore, videli smo vrlo različitu reakciju na vaše izlaganje. A kakav značaj je za Vas imala mogućnost da istupite u Moskvi?

Prateći ruske medije, stekao sam utisak da se nedovoljno govori o sanckijama i da je pogotovo nedostajalo praktičnih sugestija na temu šta činiti u trenutku izloženosti sankcijama Zapada. Otvoreno govoreći, hteo sam da zatalasam, da uzburkam duhove. Mislim da sam u tome uspeo.

Kako će se razvijati pregovori između vlasti u Kijevu i Novorusiji? Da li je moguća izrada formule poput one koju su hteli da primene na Kosovu – „više od autonomije, manje od nezavisnosti“?

Ničemu se dobrom ne nadam, zato što u krajnjoj liniji te pregovore ne vodi Kijev, te pregovore vodi Vašington. A Vašingtonu ne odgovara da se stvari smire, on želi da to bude jedno trajno žarište i da Rusija bude što uvučenija u taj konflikt. Osim toga, Porošenko – čak kad bi i hteo da bude razuman i da krene nekim putem nalaženja modus vivendi – to ne bi smeo da uradi zbog neonacista, koji su spremni bukvalno na sve, uključujući i direktno terorističko nasilje. Tako da u ovom trenutku ne vidim apsolutno nikog na političkoj sceni Ukrajine ko bi imao snage i smelosti da predloži neki oblik iznalaženja političkog rešenja u duhu toga što ste pomenuli.

Nedavno je šef srpske diplomatije Ivica Dačić, komentarišući „razmenu mišljenja“ ambasadora SAD i RF u Beogradu povodom posete Vladimira Putina, istakao da je to „deo šireg konflikta“. Kakva je uloga Srbije u njemu?

Srbija je bila poligon za ponovno pokretanje hladnog rata u martu 1999. godine. To je bio seminalni datum, kada je radikalnim kršenjem svih normi međunarodnog prava i sama Rusija bila prinuđena da shvati da je Jeljcinova dekada naivnih pokušaja da se uspostavi neko partnerstvo sa Zapadom pretrpela krah. I to što se desilo Srbiji kasnije, sa etničkim čišćenjem stanovništva i otimačinom Kosova, doprinelo je promeni klime i u samoj Moskvi i u izvesnoj meri formiranju Putinove strateške paradigme u odnosu na Zapad, koja je prvi put došla do izražaja u njegovom poznatom govoru u Minhenu i zaustavljenju gruzijskog napada na Južnu Osetiju.

Rusija je bila zatečena oštrinom zapadnog naleta na Majdanu, ali čini mi se da je sada ona potpuno svesna da je ovo jedna egzistencijalna borba. Što se tiče uloge Srbije danas, ona je minorna. Srbija je srozana na nivo zemlje u kojoj deprimirani ljudi više i ne očekuju nešto lepše od onoga što imaju, dok vladajuća politička elita i dalje ponavlja jednu te istu evrofanatičnu mantru koju smo čuli već hiljadu puta u proteklih 14 godina.

(Fakti)