Home / U FOKUSU / Proroković otrkiva šta se krije iza nemačkog plana za Srbiju „Berlin plus“

Proroković otrkiva šta se krije iza nemačkog plana za Srbiju „Berlin plus“

Piše: Dušan Proroković
Počeću od zaključka koji glasi: uticaj Rusije se u narednim godinama u Srbiji neće smanjivati. Da li će on još više rasti, zavisi od puno faktora. EU se sa tim mora pomiriti i pronaći način da deluje u novim okolnostima.

prorokovic

Najracionalnije bi bilo da se prave strateški aranžmani sa Rusijom. U geopolitičkom kontekstu, ciljevi kontinentalne Evrope nisu u koliziji sa ciljevima Rusije. Kako na Balkanu, tako i na Bliskom istoku, saharsko-sahelskom pojasu i u Centralnoj Aziji.

To u Briselu moraju što pre shvatiti. U suprotnom, EU se može suočiti sa dve alternative. Prva je da ćemo imati dodatnu destabilizaciju Jugoistočne Evrope. EU radi sa elitom, a u javnom mnjenju njena popularnost kontinualno bledi. Primer Sovjetskog Saveza nam objašnjava kako se ovaj proces završava kada dugo traje.

Druga mogućnost je da EU potpuno bude izbačena iz igre i da se o sudbini Balkana ništa ne pita. Ukoliko to bude novo stanovište SAD, Brisel će se naći u neizdrživoj poziciji.

Do ovako radikalnih stanovišta svakako ne možemo doći ukoliko analiziramo implikacije srpsko-ruskih odnosa na evrointegracije Srbije, već obrnuto: ukoliko analiziramo kakve implikacije ima proces evrointegracija Srbije na srpsko-ruske odnose. Zašto pravim ovu inverziju? Srbija je od 2008. godine čvrsto na „evrokoloseku“, čak do te mere da je jednu parolu – „Evropa nema alternativu“ – proglasila za svoju spoljnopolitičku doktrinu.

Međutim, u istom tom periodu, paralelno sa intenziviranjem naših evrointegracija, dolazi do produbljivanja i proširivanja srpsko-ruskih veza tempom koji je do sada viđen samo jedanput u istoriji: u vreme Prvog srpskog ustanka. Nekima će ovo delovati paradoksalno, ali su činjenice takve: što je Srbija više opredeljena za EU, to je prisustvo Rusije u Srbije veće.

Nedavno je čak Zigmar Gabrijel u vrlo emotivnom istupu rekao: „Ne razumem, na primer, zašto nekoga na putu od aerodroma ka centru Beograda pozdravlja veliki bilbord posvećen rusko-srpskom prijateljstvu, dok su žuta i plava boja Evropske unije potpuno nevidljive“.

Zašto je to tako?

ZAŠTO BISMO VOLELI SPONZORE KOSOVSKE NEZVISNOSTI?

Odgovor na ovo pitanje treba tražiti kroz tri nivoa analize: uži nacionalni, koji obuhvata državu Srbiju i srpski etnoprostor, širi regionalni, koji obuhvata Evropu kao kontinent i najširi mogući – globalni.

Prvo, što se tiče najužeg konteksta, trebalo bi naglasiti da od 2008. godine Evropska unija predvodi proces izgradnje druge albanske države na Balkanu, a od 2012. godine rukovodi i procesom kojim status državolike tvorevine nazvane „Republika Kosovo“ trebalo bi da bude legitimizovan u međunarodnim odnosima. Tačnije, trebalo bi da se završi prijemom takozvane države Kosovo u UN. To su problemi za instaliranje šireg uticaja EU u srpskom javnom mnjenju.

Sve do jednostranog koraka Albanaca, u našem javnom prostoru je pravljena osetljiva granica između NATO i EU. NATO je izvršio agresiju na našu zemlju, a EU je bila mirovni projekat, integracija zahvaljujući kojoj ćemo nalaziti rešenja i zbog koje ćemo živeti bolje. Od trenutka kada je EU postala sponzor albanske nezavisnosti, počelo je njeno poistovećivanje sa NATO. I tu se, dugoročno gledano, malo šta može promeniti.

Bez novih političkih rešenja, utemeljenih na jednakim principima za sve postjugoslovenske države, ne može se očekivati da uticaj EU u javnosti raste. Badinterov princip je trebalo da predstavlja političke temelje za izgradnju relativno bezbednog Balkana. EU je od njega odustala 2008. godine i sada bi trebalo tražiti nova rešenja. Na Badintera se više ne možemo vratiti.

Posmatrano sa regionalnog kontinentalnog stanovišta, treba imati u vidu i da je od eskalacije globalne ekonomske krize 2008. godine privlačnost evrointegracija počela da isparava. To je opšti trend, koji se u nekim društvima ispoljava više, u nekima manje, ali je svuda prisutan. Celu deceniju smo u prilog evrointegracija slušali objašnjenja kako će nam to omogućiti da budemo bogatiji, živimo bolje i izgradimo uređeniju državu.

U tome je bilo i istine, ali je više nema ili ima sve manje, i ovakve teze je sve teže braniti. Otuda i sve intenzivnije razmišljanje o alternativama. Posebno ako imamo u vidu da se danas evropske zemlje sreću sa brojnim izazovima i pretnjama kojih pre deset godina nije bilo. Migrantskom krizom ili besmislenim ratom u Ukrajini, na primer. Idealističke teorije su pokušavale da na centralno mesto u istraživanju međunarodnih odnosa postave pojmove poput slobode, razvoja, ljudskih prava ili večitog mira.

Međutim, današnja dešavanja nam dokazuju da su realisti u pravu kada za centralni pojam proglašavaju – bezbednost. Ovakve krize otvaraju pitanja pretnji i bezbednosti. Evropski narodi i države sve više razmišljaju kako da se zaštite od novih pretnji po svaku cenu.

Posmatrano iz tog konteksta, evropska integracija se više ne sagledava kao opšte rešenje, već samo kao delimično. Razlika u ova dva pogleda je ogromna.

ČEKA SE PROMENA POLITIKE EU

Na kraju, kada je reč o globalnom stanovištu, prema većem broju pokazatelja vojne, ekonomske i političke moći ključnih aktera međunarodnih odnosa, sa velikom pouzdanošću možemo konstatovati da prisustvujemo transformaciji strukture svetskog političkog sistema.

Svet više nije jednopolaran i zapadni centri moći su izgubili monopol u svetskoj politici. Kako drugačije tumačiti sve čvršću opredeljenost istočnoevropskih država da se tesno sarađuje sa Kinom.

Kina je sve važniji akter u istočnoevropskoj politici. Istovremeno, uticaj EU na istočnoazijsku politiku ne postoji ili je u krajnjoj liniji ograničen na traženje rešenja za severnokorejski problem kroz aktivnosti Nemačke i Francuske (i doskora Velike Britanije kao dela EU) u SB UN.

Posledica svega jeste što za proteklih devet godina prisustvujemo kontinualnom opadanju uticaja ključnih zapadnih država na Balkanu i – sasvim logično – rastu uticaja ostalih aktera. Problem za EU na Balkanu je zbog toga sistemski i strukturalni.

I on će se nastaviti. Bez političkih rešenja je, kako nas istorija uči, nemoguće ove trendove obrnuti. Kako političkih rešenja koja se tiču našeg prostora i regionalnog bezbednosnog okvira, a koji više, očito je, ne može počivati na nametnutom zapadnobalanskom konstruktu, tako i rešenja o daljoj sudbini EU i njenom pozicioniranju u globalnim razmerama.

U prilog mojim tezama na kraju bih dodao i primer iz BiH. U muslimanskim sredinama u BiH jača uticaj Turske. Prema istraživanju sarajevskog tink-tenka Populari iz 2014. godine, 72,5 odsto muslimana iz BiH najviše voli Tursku od svih stranih zemalja. Pri tome, Srbija je u BiH investirala šest puta više nego Turska, obim trgovinske razmene Sarajeva sa Beogradom je šest puta veći nego sa Ankarom, sami Turci dva puta više investiraju u Srbiju nego u BiH, a skoro svi emigranti iz ove države završavaju u EU, SAD ili Kanadi.

Srbija i Srbi, dakle, nisu izuzetak. Brze promene okolnosti u kojima živimo i odnosa snaga u međunarodnoj politici ostavljaju dramatične otiske u našim javnim mnjenjima i, posledično – političkim opredeljenjima. Zbog toga, analizirajući dosadašnja dešavanja, i posle „Berlina plus“ i „novog Maršalovog plana“ ne treba očekivati neke veće promene. Sve dok ne bude i novog političkog kursa i jasnih strateških opredeljenja u samom Briselu koja se tiču uređenja regiona, novog organizovanja EU i njene uloge u svetskoj politici.

(Standard)

Check Also

POTEZ POSLE KOG ZA SEVERNU KOREJU NEMA POVRATKA, A AMERIKA BAŠ TO SPREMA: „Ako učinite taj korak, smatraćemo to objavom rata!“

Severna Koreja saopštila je danas da će bilo kakvu pomorsku blokadu smatrati činom rata, javlja …