Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
U opisu tekuće pozicije SAD na Bliskom istoku, možda je najbolje iskoristiti poznatu narodnu pripovetku o čobaninu i vuku. Kada je, treći put, vuk zaista napao ovce, više u selu niko nije verovao čobaninu. Zato se niko nije ni odazvao pozivu da brani stado.
Vojno napredovanje pripadnika Islamske države predstavlja realnu pretnju svim evroazijskim državama, ali, malo ko se našao da podrži angažman SAD. Još je manji broj onih koji su spremni da se u vojne operacije uključe. Nemačka je već odbila da učestvuje, a predstavnici Rusije ukazuju da vojna akcija predstavlja očigledno kršenje međunarodnog prava.
Zasad, uz SAD su direktno uključeni još samo regionalni igrači – Saudijska Arabija, Bahrein, Jordan, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati. Razumljivo, zalivske zemlje i Turska su zainteresovane da se spreči moguće prelivanje haosa, pa su otuda i u prvom borbenom redu. Zbog ovoga su i aktuelne sirijske vlasti, protiv kojih su do juče SAD vodile rat, dale prećutnu saglasnost da se mogu napadati ciljevi na njenoj teritoriji.
Međutim, teško je očekivati da se neki značajniji uspeh može postići bez stvaranja široke koalicije koja bi se pozabavila ovim problemom. Neuspeh vojnih akcija u Avganistanu i posebno – Iraku ipak ukazuje da se sa takozvanom koalicijom voljnih može postići samo ograničeni rezultat. A šta bi značio neuspeh u borbi protiv novoproglašene Islamske države?
Prva na udaru bi se našla Turska, a posle toga bi se po sistemu rušenja domina, ušlo u dugoročnu destabilizaciju evropskog jugoistoka, kavkasko-kaspijske oblasti i srednjoazijskog „mekog trbuha“.
Brza radikalizacija zemalja Magreba, koja bi se sprovela iz pravca Libije i oslanjanjem na ekstremističke ćelije u Alžiru, predstavljala bi pretnju Pirinejskom i Apeninskom poluostrvu. Pobeda Islamske države može biti noćna mora za EU, Rusiju, Balkan, Tursku, Iran, čak i Kinu i Indiju.
Zašto se onda zvaničnici iz ovih zemalja uzdržavaju da podrže SAD ili otvoreno poručuju da se ih sva ova dešavanja ne tiču? Odgovor je jednostavan: zato što se u svetu više ne veruje zvaničnom Vašingtonu. Početkom 1999. godine, tokom pripreme za agresiju na SR Jugoslaviju, tadašnji sekretar za odbranu SAD Vilijam Koen je govorio kako se broj nestalih Albanaca kreće blizu 100.000 i da se pretpostavlja kako su oni mrtvi.
Pre napada na Irak 2003. godine Kolin Pauel je u UN tvrdio kako Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje, te da se mora intervenisati. Slično je bilo i tokom medijske pripreme za rat protiv sirijskog predsednika Bašara Asada 2011. godine. Na ovakav način, Amerika je trošila svoj moralni kredibilitet, pa sada može sve teže i teže da ubedi potencijalne saveznike da je prate.
Takođe, koreni (polu)tajne saradnje radikalnih islamskih grupa i američke obaveštajne zajednice su duboki i dugi. Al Kaidu su u Avganistanu naoružavale i obučavale tokom osamdesetih baš SAD. Tada su njeni borci bili korisno sredstvo u borbi protiv sovjetske vojske.
Tek kasnije se ova formacija otrgla sa lanca i postala problematična po američke interese u tom delu sveta. Takođe, svojom teorijom o „sukobu civilizacija“ uticajni Semjuel Hantington je sredinom devedesetih ocrtao kako se dugoročno može vladati svetom: dovoljno je usmeriti „islamsku civilizaciju“ ka susednim geopolitičkim celinama – Rusiji, Kini, Indiji i Evropi, destabilizovati kontaktnu zonu i stvoriti trajne izvore problema kojima se onda može upravljati. To je još jedan uzrok zbog kojeg se u velikom broju zemalja uvek sa velikom rezervom posmatra svaki američki angažman protiv radikalnog islama.
Sasvim je moguće da su današnje tvrdnje Džona Kerija tačne, a njegovi pozivi na pridruživanje američkim akcijama iskreni. Sasvim je moguće da američku intervenciju danas treba podržati kako bi se sprečila destabilizacija celog zapadnog dela evroazijske kontinentalne mase. Međutim, sve su prilike, to se neće desiti. Amerika će biti prepuštena sama sebi, da vodi dugi rat iz kojeg će se teško izvući. Sada, kada se vuk zaista pojavio i napao ovce, čobaninu više niko ne veruje.
(Novosti)
