Ruski ekspert Kazin, najavljuje: Evropsku uniju čekaju građanski rat i raspad na delove!

U Svetu je tokom proteklih 70 godina funkcionisao bretonvudski finansijski sistem.

U čemu je njegov smisao?

Na savetovanju u Breton Vudsu 1944. godine doneta je odluka da dolar na Zapadu bude glavna valuta.

Zbog nečega se smatra da je bretonvudski sistem ukinut 1971. kada je napuštena zlatna podloga dolara. Ali, to je samo jedan od elemenata bretonvudskog sistema i to ne najvažniji.

Najvažnije su četiri institucije od kojih su tri napravljene od nule i to: MMF, Svetska banka, GATT (Opšti sporazum o carinama i trgovini, koji se danas naziva Svetska trgovinska organizacija – STO), plus još jedna institucija – Federalni rezervni sistem (centralna banka)  SAD koji je i ranije postojao, ali mu je dodata još jedna funkcija.

Ta dopunska funkcija je regulacija dolara ne samo kao nacionalne, već i kao svetske, međunarodne valute.

Upravo iz tih razloga su gluposti tvrdnje da BRIKS treba da postane alternativa bretonvudskom sistemu. Jer, važan element bretonvudskog sistema je emisioni centar u vidu Federalnog rezervnog sistema SAD. Ovome treba dodati i sistem međunarodne trgovine oličen u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, a BRIKS ne raspolaže ni jednim ni drugim.

Zato su gluposti svi razgovori o alternativi MMF-u i Svetskoj banci. Jer, učinak te alternative (kao alternative) biće veoma blizu nule.

Bretonvudski sistem je funkcionisao u zapadnom delu sveta do kraja `80-tih godina, a od `91. godine i u čitavom svetu.

Međutim, kada je bretonvuski sistem startovao – američka ekonomija je činila 50 odsto privrede u svetu (od 41. do 45.). Danas ekonomija SAD čini manje od 20 odsto svetske, tako da generalno svima postaje jasno – u prvoj fazi je toga bila svesna samo finansijska elita – da će se ili na račun američkih resursa spasiti međunarodni finansijski sistem ili će se na račun uništenja međunarodnog finansijskog sistema spasti američka ekonomija.

Ta dva dva scenarija se potpuno razlikuju. Upravo ta dva scenarija izazivaju raskol unutar međunarodnih finansijskih elita.

Elite su ovo ili-ili poodavno shvatile. A pošto su međunarodne finansijske elite povezane sa međunarodnim finansijskim institucijama i moraju spasavati upravo te institucije, upravo zato su smislile plan koji, u suštini, znači ponavljanje plana koji su realizovli J.P. Morgan i njegovi ortaci početkom HH veka u SAD. Oni su tada napravili prvu privatnu Centralnu banku koja je trebalo da refinansira finansijske ustanove – odnosno banke – i kontroliše čitav finansijski sistem.

U novembru 1910. godine na ostrvu Džekil (JekyllIsland), u vili J.P. Morgana, održan je sastanak koji držan u najstrožoj tajnosti, o kom niko do `40-tih godina ništa nije zna. Tom sastanku su prisustvovali američki bankari i senatori, a bilo je odlučeno da se osnuje Federalni rezervni sistem. Zakon o FRS donet je krajem 1913. godine.

Sada su se pojavile ideje da se ponovi taj trik, to jest – da seradi spasenja svetskog finansijskog sistema i njegove stabilnosti u međunarodnim okvirima osnuje nešto slično FRS i da se ustanovi da centralne banke pojedinih država mogu štampati novac na nacionalnom nivou samo u okvirima kvote koju im odredi Centralna banka svih centralnih banaka.

Ovo bi faktički značilo da bi Sjedinjenim Američkim Državama bilo zabranjeno da štampaju dolare u obimu koji im je potreban da podržavaju svoj budžet.

Ta ideja je dobila naziv «Centralna banka svih centralnih banaka», što izgleda prilično prirodno.

To je kojoj se – za razliku od onoga što su uradili J. P. Morgan i njegovi pomagači – veoma mnogo raspravljalo, posebno 2010. i 2011. godine u dokumentima G-8 i G-20.

U internoj prepisci, pa i u javnim razgovorima, ukazivalo se: radićemo na bazi MMF-a i vršićemo emisiju specijalna prava vučenja. Upravo tada je počela diskusija o promeni kvota u okviru MMF-a. Jer, zemlje kao što je Kina počele su govoriti: kada smo dobijali kvotu u MMF-u, naša privreda je bila onolika, a sad je ovolika, odnosno – mnogo veća. Povećajte nam kvote u skladu sa obimom naše privrede. Razume se da niko ne bi do toliko poštenog obima dozvolio da se poveća kvota jer bi to uništilo monopol SAD.

Podsećam da je čitav sistem podređen interesima SAD, ali je logika bila upravo takva.

SAD su, međutim, shvatile čime im preti realizacija ideje Centralne banke svih bentralnih banaka. I, u junu 2011. godine počinje slučaj Stros Kana.

Čim je Stros Kan uhapšen, tema Centralne banke svih centralnih banaka je nestala iz svih dokumenata. Ruski funkcioneri su mi govorili da su bili iznenađeni.

Dotad su na tu temu dobijali su i po dva-tri pisma dnevno, a ponekad i više. U tim pismima, to je bila glavna tema i odjednom kraj! Pisma i dalje stižu, ali je ta tema nestala.

A zbog čega se čitav sistem našao u krizi?

Suština čitave ideje bretonvudskog sistema je u ovome: širi se zona dollara, a to znači da se dolar može štampati i na toj emisiji stvartia dodatni profit koji je moguće preraspoređivati.

Sam model američke kontrole sveta bio je ovakav: Amerikanci su elitama raznih država sugerisali – ako nam se pridružujete i prihvatate pravila MMF-a, a u okviru bretonvudskog sistema za pravila odgovara MMF, štampaćemo dopunske količine dollara radi vas avansno i vi ćete deo tih dolara dobiti.

Dalje su sve varijante u igri: možete da ih u celini potkradete, možete ih podeliti i slično, ali vi ćete svoj komad dobiti. Tako su na kraju nacionalne elite postajale proameričke, a narodi ih podržavali jer su dobijali svoj deo. I mi u Rusiji dobijali smo svoj deo zbog visoke cene nafte i to u tim istim dolarima.

Dok se dolar širio, nije bilo nikakvih problema. Kada dolar više nije imao kuda da se širi i kad je nastupila kriza `70-tih –oni su i dalje imitirali širenje. U početku preko kreditiranja sektora stanovništva i refinansiranja privatnog duga, a nakon što se raspao SSSR – zona dolara se proširila i na zemlje bivše socijalističke zajednice.

Posle tih `90-tih – koje su bile zlatni vek širenja za vreme Klintona – nastaje kriza koja je počela 2000. godine.

Počinje lagano odstupanje. Tada su još imali resurs vezan za smanjenje kamata, tj. vrednosti kredita.

Oborili su je na nulu u decembru 2008. godine i od tada je ponovo počela kriza. Bio je preostao poslednji resurs jer je bilo moguće štampati dolare na račun promene novčane mase.

Počelo je smanjenjem kamata i stimulisanja kredita tako da je udeo kreditnog novca u privredi bio veći nego keša. Taj multiplikator je iznosio 18. Od tada imamo postepeno smanjenje multiplikatora i danas on iznosi 4, što znači da je za četiri puta u SAD povećana novčana masa – sa 800 milijardi dolara na više od 3 biliona.

Zbog svega ovoga, više nema resursa da se štampa novac, pa su SAD počele da završavaju svoj program ku-ku-ku. Upravo od tada i počinju problemi.

Danas SAD demonstriraju neki ekonomski rast jer imaju smanjene cene energenata, a kao i da se donekle obnovio investicioni proces u realnom sektoru privrede.

Ali, pogledajmo ključni element – privatnu tražnju koja povezuje i zatvara ekonomske tokove. Jer, ta tražnja opada. Zvanični podaci od prošle nedelje govore da je tražnja u minusu 0,2 odsto. Toliko ako se računa po zvaničnoj inflaciji, a po realnoj bi sve izgledalo daleko gore i to značajno.

To je slika u kojoj danas živimo.

Usledilo je ono najinteresantnije. Godine 2011. po prstima dobijaju međunarodni finansijeri koji su pokušali da svog čoveka, Lari Samersa, proguraju na funkciju šefa FRS, ali im to nije uspelo. Oni danas imaju samo jednu šansu.

Već je jasno da će pući mehur od sapunice na tržištu hartija od vrednosti, a posebno na špekulativnim tržištima.

Za finansijske institucije to znači pad vrednosti imovine (aktiva), a obaveze koje su izražene u nominalnom novcu neće iščeznuti. To će označiti masovna bankrotstva.

Masovna bankrotstva dovešće do masovnih istraga koje će razotkriti priličan broj ružnih stvari. Zato bankari upravo iz tih razloga počinju pripremu vanrednih okolnosti koje će im omogućiti otpis njihovih obaveza.

Kipar je tipičan primer kako su to uradili, ali ovog puta će to biti u svetskim razmerama. A optimalan za to je rat na Bližnjem Istoku gde su, s jedne strane, nafta, a sa druge – Izrael sa svojom atomskom bombom. Još jedna varijanta je teroristički napad za vreme hadžiluka u Meku sa mnogo žrtava.

Sve ovo stvara situaciju kojom se može deponentima i vlasnicima novca objasniti: «Ljudi, vanredne su okolnosti, a rizici su toliki da smo prinuđeni da  obustavimo plaćanja. Ovo od nas ne zavisi. Sistem osiguranja finansijskih rizika je uništen».

Dogodila se još jedna stvar veoma opasna za finansiste.

Već sam rekao da postoje dva scenarija: spasavati međunarodni finansijski sistem na račun američke privrede ili spasavati privredu SAD na račun svetskog finansijskog sistema.

Ne želim da raspravljam da li je to moguće. Ali, to su dva pravca u kojima se može delovati.

Po svemu sudeći, američko društvo je postalo svesno da prvi scenario (spasavanje međunarodnog finansijskog sistema na račun američke privrede) pripada Demokratskoj stranci SAD, dok drugi scenario pripada Republikanskoj stranci. Postoje razlozi da se kaže da je ovo poimanje postalo razlog kraha Demokratske stranke na međuizorima za Kongres.

Ako stvari zaista ovako stoje, to će značiti da će u redovima Republikanske stranke jačati izolacionističko krilo. A taj izolacionistički pravac biće sledeći: «Ljudi, baš nas briga šta se dešava u svetu. Mi moramo sebe da spasavamo!».

Možda će republiknci ovome dodati Kanadu i Meksiko, a svima ostalima biće stavljeno do znanja: ko se davlji – neka se sam spasava.

Iz ugla međunarodne politike, ovo znači da će nove snage, koje budu dolazile na vlast u SAD, pokušavati da jačaju saradnju sa potencijalnim regionalnim liderima a ignorisati sve okolne zemlje.

Šta primećujemo?  Jedan od ideoloških lidera te gruppe, Henri Kisindžer, govori da je politika SAD i Rusije u osnovi pogrešna i da ni u kom slučaju ne treba uvoditi sankcije jer je to greška pošto Rusija ne može odustati od Ukrajine, jer je to, u suštini jedno te isto. Upravo zato smo mi Amerikanci pogrešili što smo pokušali da odvojimo Ukrajinu od Rusije. To je bila principijelna, strateška greška.

Pitanje je kako će se razvijati događaji u SAD.

Kako ja sagledavam stvari, a verujem da bolje razumem šta se tamo dešava, jer je na inicijativu SAD obnovila rad Dartmutska konferencija. Naime, parošle nedelje je u Dejtonu, u državi Ohajo, održana 18. Dartmutska konferencija u čijem sam i ja učestvovao.

Tamo mi je – nakon razgovora sa različitim ljudima – postalo jasno da su Amerikanci, stariji od 65, dakle oni koji su odrasli reganomike, užasnuti od ovoga što čine savremene američke vlasti.

A mlađi od 50 godina – uzgred, Obama ima nešto više od 50 – u tom smislu su potpune «otkačeni».

Zbog svega mislim da će doći do snažne restrukturizacije unutar američke elite i da će logika ova dva scenarija biti veoma snažna.

Faktički, doći će do ukrajinskog scenarija. Biće objavljeno: onaj ko želi da ratuje protiv čitavog sveta i da brani međunarodne finansijere – taj želi zlo američkoj privredi.

Da ponovim: ovo još nije rezultat, zasad je ovo samo tendencija koja nastaje. Ali, ako se sve tako događa, onda će to iznedriti neočekivane rezultate, čak prilično brzo.

Samo, sve ovo nije razlog da mi činimo kolosalne gluposti koje činimo.

Zato, pređimo sa međunarodne situacije na našu koja izgleda još odvratnije.

Šta se realno dešava?

Monetarne vlasti Rusije – Ministarstvo finansija i Centralna banka Rusije – u suštini su dosad tupo poštovali sve instrukcije MMF-a u okviru bretonvudskog finansijskog sistema. Pri tom imaju čelično-betonski izgovor: ušli smo u taj sistem, nemamo alternativu i zato moramo poštovati instrukcije.

Tako su ekonomiju Rusije već doveli u potpuni ćorsokak. Jer, privreda se ne može razvijati bez investicija i to ne samo u otvaranje novih, već i u postojeće kapacitete. Jer, se kapaciteti troše i sve vreme treba vršiti remonte i nešto raditi, a za to su potrebne investicije.

Međutim, naša Centralna banka je – držeći sa instrukcija  MMF-a – zabranila investicije u rubljama. Jer, u skladu sa tim instrukcijama MMF – dolar je, u okviru bretonvudskog sistema, jedini investicioni resurs u svetu. A dolarski investicioni resurs zahteva zaradu u dolarima.

Pošto se količina dolara koju naša zemlja dobija počela smanjivati, a dvehiljaditih smo preko visoke cene nafte sakupili mnogo investicija, sada smo dobili neugodnu situaciju.

Dolare koje dobijamo moramo da dajemo u sve većim obimu za uvoz i kamate na ranije uzete kredite, a nove investicije nam ne dolaze zato što više nema profita u dolarima. Ovome – zbog sankcija – treba dodati i zabranu refinansiranja u dolarima.

Faktički, sada novac koji dobijamo od prodaje nafte moramo koristiti za otplatu kamata, a investicioni proces se već dve faktički zaustavio pa imamo ozbiljan ekonomski pad. Već dve godine!

A monetarne vlasti – koje predstavljaju Šuvalov, Dvorkovič, Siluanov, Kudrin, Nabiulina i Uljukajev – Putinu su obećale rast. Mđutim, jedino što su uspeli da smisle bilo je da ponove trik iz `98. godine sa devalvacijom. Samo, tu postoji jedan problem.

Devalvacija pomaže jedino u situaciji kada ima neuposlenih kapaciteta jer se povećanjem uposlenosti tih kapaciteta omogućuje supstitucija uvoza u uslovima pada valute i povećava domaći BDP. Ali, u našoj zemlji nema slobodnih kapaciteta, a novi kapaciteti se mogu pojaviti samo u investicionom procesu koji je zabranjen. Zato je jedini efekat devalvacije – pad standarda stanovništva.

Liberalna ekipa koju sam pomenuo – Šuvalov, Dvorkovič, Kudrin, Siluanov, Nabiulina i Uljukajev – istovremeno realizuje dva zadatka.

S jedne strane, pokušava da poboljša ekonomsku situaciju u zemlji – da bi se opravdala pred Putinom, a sa druge – realizuje zadatak dobijen iz Vašingtona da diskredituje Putina u očima stanovništva.

Naravno, stanovništvu može reći da je vlada kriva za devalvaciju, ali vlada i Centralna banka na različite načine aludiraju: ne radimo to mi, već Putin. On nas je postavio. Setite se kako je postavio Nabiulinu i rekao: svi ćete biti zadovoljni. A da li je stanovništvo zadovoljno? Ne, a lično je Putin pogoršao vaš standard za 25 odsto.

To je ćorsokak za političku vlast. Kad smo svu tu situaciju tamo u Dejtonu raspravljali, hteo sam da ispričam stari vic o Rabinoviču u sauni kojem drugovi govore: «Rabinoviču, odlučite se: Ili skinite krst, ili obucite gaće!». Ali, shvatio sam da Amerikanci taj vic ne bi bili u stanju da shvate politkorektno. Međutim, mi ga razumemo.

Vladimire Vladimiroviču, morate odlučiti šta želite. Da li želite da vas oni obore? Oni će Vas oboriti, oni za to sve čine. Jedino što onemogućava da se to desi je Vaš visok rejting, uprkos svim podmetanjima koja pravi Centralna banka.

Generalno, ovo nije preterano složena logika i nju razumeju i naše monetarne vlasti i naši liberali. Oni znaju da će neko pre ili kasnije morati da odgovara.

Tu ima još jedna veoma interesantna tema. Ako Putin nekog skloni, a onda i njega sklone, ti ljudi se više nikada neće vratiti. Jer, kod nas je brza rotacija. Zato je za ove o kojima govorim zadatak da po svaku cenu opstanu.

Oni znaju: u momentu kad Vašington skloni Putina – treba da budu na vlasti. Ako ne budu – oni nemaju budućnost. Zato treba opstati po svaku cenu.

 

Mihail Kazin

Setite se kako se Čubajs iz petnih žila `90-tih borio za vlast. Upravo iz tih razloga. Međutim, on je postao žrtva. Kad su ga otpustili, Jeljcina je zamenio Putin, a njega su svi zaboravili. Za njega je to bilo teško jer je silno želeo da bude predsednik Rusije.

Čini mi se da on ni do dan danas ne razume zašto nije postao predsednik.

Sumnjam da je i Gajdarova smrt umnogome bila izazvana njegovom verom da će ga narod na rukama uneti u Kremlj. A kad je shvatio koliko ga narod mrzi, bio je to za njega jak psihički udarac.

Upravo u ovakvoj situaciji će početi spletke među liberalima. Ministarstvo finansija će optuživati Centralnu banku, a Centralna banka Ministarstvo finansija. Na primer, Centralna banka će ukazivati: mi smo odgovorni za kurs i inflaciju, ali ne odgovaramo za investicioni process – vlada nije u stanju da obezbedi investicije. Vlada će uzvraćati: kako možemo da obezbedimo investicije kad Centralna banka ne može da obezbedi rubaljsku likvidnost i još do nebesa podiže kamatne stope. Ovo ne postoji nigde: svi smanjuju kamatnu stopu – jedino ruska Centralna banka glumi da je svetija od Rimskog pape. To prelazi sve granice.

To je problem sa kojim smo se danas suočili. A još nam sve vreme taj problem pod nos podnose i Kinezi i Iranci, čak i Evropa.

I sama Evropa u ovoj situaciji izgleda krajnje ogavno jer je tako legla pod SAD da to izgleda zaista nepristojno i zbog toga padaju rejtinzi evropskih političara. Samo, sa Evropom je sve jasno. Evropski političari su na udici CIA, BND i čak se ni ritnuti ne mogu, a čim se ritnu – odmah im nešto izvuku – fotografije, snimke razgovora, račune u bankama. Posle toga ih nigde više nema.

U tom smislu se oni bore za sopstveni život i ličnu sreću.

Međutim, problem je u tome što napetosti raste. Bretonvudski sistem više nije žrec, a to znači da resursa više neće biti. Treba se spasavati, a spasavanje davljenika je stvar samih davljenika.

Ako Evropa ne preduzme mere u sopstvenom interesu, a ne u interesu Vašingtona, nju čeka ista sudbina, odnosno ono što se sada odigrava na Ukrajini. Građanski rat za početak, a potom i raspad na delove. U najgorem slučaju: opšti rat.

Uglavnom se već zna i ko će „talasati”: u Francuskoj i Španiji to će biti Arapi kad ih liše svih socijalnih olakšica. U Istočnoj Evropi će Mađarska postavljati zahteve susednim zemljama koje su je unakazile u HH veku i sl. Mnogo je takvih nerešenih primera. O Balkanu čak i ne želim da govorim. Tamo će opet biti masovnog krvoprolića – svi će jedni druge klati.

Kod nas, po svoj prilici, gladi neće biti. Ali, treba biti svestan da mi ništa ne proizvodimo.

Možemo započeti proces supstitucije uvoza u slučaju da dođe do smene vlade i Centralne banke. Međutim, možemo da obezbedimo investicioni resurs na račun povećane emisije rublje ili jedinstvene valute evroazijske unije. Ali, to je takođe tema jer mi nemamo ljude koji bi mogli raditi. Njih ima samo u Belorusiji, a to je takođe problem koji treba rešavati.

Generalno, rekao bih da se danas čitav svet nalazi na pragu veoma ozbiljnih promena.

Savremeni političari, bar oni koji su mlađi od 65 godina, odbijaju da priznaju kolike su razmere tog problema.

Ljudi stariji od 65 godina, to jest političari koji imaju iskustvo političkog života iz perioda `60-tih i `70-tih godina, razumeju koliko je sve teško, ali oni više nisu aktivni političari i u najboljem slučaju sede u različitim zatvorenim strukturama i imaju veliki uticaj. Kao Kisindžer iako ne poseduje neposredne poluge upravljanja.

Svet očekuje najžešće moguće restrukturisanje koje će zakačiti i elite i teritorijalno-državni nivo. To treba imati u vidu.

To što smo se posvađali sa svima, plodovi su mladih (zapadnih) političara koji vide da pravila nestaju, a ne priznaju da je to objektivni proces. To nestajanje se ne uklapa u njihov pogled na stvari.

Ti zapadni političari imaju psihologiju pobednika, oni su uverenii da su `90-tih godina pobedili sve.

To je Klintonova generacija političara koji veruju da su sve pobedili. Oni su po definiciji u pravu jer su od svih jači.

Upravo iz tih razloga pokušavaju da pronađu subjektivni faktor u tim problemima. Pokušavaju da pronađu ljude koji su za to krivi. Znači, u početku su tražili ljude van sistema kao što je bio bin Laden, sa svojom Al Kaidom, pa su prešli na gerilu i sl. Kad su shvatili da to nije dovoljno, počeli su da traže ljude u sistemu i iz razumljivih razloga počeli su od Putina. A ko je sledeći posle Putina – Si Đinping?

Šta? Treba objaviti tada rat Kini? Međutim, to je veoma komplikovano!

U tom smislu, njihova politika je potpuno prirodna. Ona nije odgovarajuća, ona i njima samima nanosi štetu, ali oni od nje ne mogu odustati upravo zato što savremene evropske političare drže za određena mesta, i bez obzira na to – oni sami nasrću na Putina jer nemaju izbora: oni moraju reći «Da, da, kriv je Putin». U suprotnom će morati da kažu: da, krivi smo mi!». Tu je sve jasno.

Prema tome, što situacija bude lošija, ova generacija političara će vršiti sve veći pritisak na nas. Ukrajina sa ovim nema ama baš nikakve veze. Ukrajina je samo povod.

Kako se tamo situacija bude pogoršavala – biće sve veća verovatnoća da će ta generacija političara odleteti. Tada će se situacija promeniti. U SAD će to biti 2016. godine.

Teorijski, danas bi trebalo da odustanemo od liberalnih principa i da započnemo da stvaramo svoju regionalnu ekonomsku zonu.

To će biti u skladu sa interesima američkih izolacionista čija je logika razumljiva. Oni će reći: to je vaša zona i mi ćemo sa vama razgovarati o toj zoni. Ako još u tu zonu uđu Turska, Japan i još neko – u njoj će biti nekoliko figura koje će formirati neki klub sa kojim će razgovarati Vašington.

Ta situacija može u potpunosti da funkcioniše.

Ali, ne može se graditi alternativa sadašnjem političkom modelu i pri tom se i dalje ekonomski potčinjavati bretonvudskom sistemu.

Rabinoviču, odlučite se: Ili skinite krst ili obucite gaće!».

(Mihail Hazin priznati ruski ekonomista jepredsednik moskovske konsultantske kompanije „Neokon”)

(Preveo: Goran ŠIMPRAGA, Fakti)