Home / U FOKUSU / Ruski plan na Bliskom istoku..

Ruski plan na Bliskom istoku..

Piše: Maksim Sučkov

putin

Moskva ne traga za izlazniom strategijom koja bi joj sačuvala obraz, već nastoji da iz svega izađe kao pobednik

U 2015. Moskva je učinila važan spoljnopolitički presedan odlučivši da pokrene veliku vojnu operaciju van teritorija koje smatra ruskim „dvorištem“. Aktivnost Moskve na Bliskom istoku raste već nekoliko godina, ali odluka da krajem septembra i početkom oktobra krene da izvodi udare u Siriji šokirala je mnoge. Kremlj je koristio svoje vazdušne i raketne operacije – izvedene naprednim oružjem i na impresivan način – da pokaže da je Rusija moderna vojna supersila sa globalnim dosegom.

Da li su se ruske tajne operacije podrške Asadovoj armiji i više od 5.240 naleta – uključujući i 145 koje su izveli dalekometni bombarderi sposobni da nose strateške rakete – do sada pokazali kao dovoljni za preokret u sirijskom ratu, ostaje pitanje na koje čak ni ruski stručnjaci nemaju jedinstven odgovor. Ipak, koordinisani napori Moskve i centralne vlasti u Siriji, kao i ciljani udari na ključne punktove terorističkih i pobunjeničkih grupa, doveli su do ostvarenja dva za Moskvu politički važna cilja.

Prvo, naveli su sve ključne igrače da pregovaraju sa Kremljom, kojeg niko više ne može da tretira kao izolovanog aktera. Neki – na primer zalivske države i sirijske opozicione grupe – u javnosti oštro kritikuju Moskvu, ali iza kulisa nastavljaju da rade posredstvom različitih kanala komunikacije. Ovaj trend će se verovatno nastaviti, budući da je Saudijska Arabija postala jedan od važnijih partnera Moskve u persijskom zalivu. Drugi, pak, poput Obamine administracije, nastavljajući da kritikuju ulogu predsednika Bašara el Asada u sirijskom konfliktu, sarađuju sa Kremljom na tehničkim detaljima i pitanjima koja se tiču obostrane bezbednosti. Na primer, iako duh konfrontacije i dalje ostaje preovlađujući diskurs međusobnog odnosa, Moskva i Vašington sada aktivno rade na sortiranju grupa koje bi trebalo proglasiti teroristima od onih koje mogu biti deo procesa političke tranzicije u Siriji.

KOOPERATIVNOST I PO PITANjU ASADA

Druga stvar, akcije Moskve su podstakle promenu percepcije jednog dela zapadne elite po pitanju Asada, posebno u kontekstu rastuće pretnje Islamske države. I, dok su zverstva u Parizu i pucnjava u Kaliforniji doprineli da se ISIS označi kao primarna pretnja, ruske vojne operacije su čvrsto pozicionirale Kremlj kao lidera antiISIS kampanje. Postalo je jasno da je uključivanje Rusije politički i operativno mnogo profitabilnije od pokušaja da se ona marginalizuje.

U svakom slučaju, bilo koji od potencijalnih razvoja situacije mora biti podržan spolja. Uzevši u obzir da postoji 150 različitih grupa umešanih u sirijsku krizu – i veliki broj poluga koje Moskva, Vašington, Rijad, Doha i Teheran mogu da povuku preko svojih posrednika na terenu – praktična implementacija političke tranzicije može se pokazati kao neizvodljiva. Bez obzira na to, namera Moskve da konflikt što je pre moguće uvede u političku arenu deluje realno i razumljivo. Vojno rešenje je politički skupo i povlači sa sobom rizike, posebno kad nastupate sami.

Na stranu retorika, Teheran i Bagdad su taktički partneri i malo ko zaista veruje da su oni spremni da iznesu na svojim plećima sav teret ruske operacije u Siriji. Štaviše, u svom godišnjem obraćanju naciji, predsednik Putin je izrazio sumnju da je Rusiji potrebna trajna vojna baza u Siriji. Čitajući između redova, to znači da Moskva nije spremna da pruži dugoročne bezbedonosne garancije u Siriji ili u najboljem slučaju da to neće učiniti ukoliko ne bude videla jasnu korist koju iz toga može da ostvari. Moskva ne želi da se zaglavi u bliskoistočnom blatu iako situacija u koju se Rusija sada uplela sugeriše upravo suprotno.

Moskva u ovom trenutku ne traga za izlazniom strategijom koja bi joj sačuvala obraz, već nastoji da iz svega izađe kao pobednik. Kremlj će se najverovatnije opredeliti za sirijsku političku tranziciju u kojoj bi se reč Moskve poštovala jednako kao i reč Vašingtona, a njene ideje poštovali i implementirali svi akteri. Ukoliko se trenutni nivo ograničene saradnje između Moskve i Vašingtona održi i ako Kremlj ne pronađe neki faktor koji bi pretio da naruši njegove ciljeve – kao što je, na primer, ulazak stranih kopnenih trupa – Rusija će verovatno biti još kooperativnija, čak i po pitanjima koja se tiču Asadove sudbine.

Turbulentna priroda konflikta u regionu, međutim, ostavlja mnogo prostora da stvari ne krenu po planu, budući da postoje veliki neuračunati rizici i nepredviđeni razvoji situacije – na Bliskom Istoku ili negde drugo – koji bi mogli da komplikuju rusku strategiju. Spirala konflikta u koju su ušli Iran i Saudijska Arabija jedan je od primera. Većina kremaljskih savetnika zaduženih za Bliski istok veruje da su tekuće nesuglasice između Saudijske Arabije i Irana suštinski proizašle iz žestokog regionalno-političkog rivalstva, koje je samo produbljeno ideološkim sunitsko-šiitskim raskolom, a ne obrnuto. Prekid diplomatskih veza samo je institucionalizovao netrpeljivost i antagonizam, koji se dugo očituju u posredničkim ratovima širom regiona.

MOSKVA IZMEĐU IRANA I SAUDIJSKE ARABIJE

Prema tome, nasuprot uvreženom mišljenju da će se Rusija umešati na strani Irana, Moskva će najverovatnije zauzeti nautralan stav – uprkos glasnoj osudi ubistva šejha Nimr al Nimra. Međutim, Rusiju brine da se kriza ne rasplamsa do mere da će Moskva i Vašington biti prinuđeni da povuku oštre poteze u regionu – što dovodi do stanja u kojem je koordinacija poteza između dva glavna igrača malo verovatna, pa bi implikacije mogle da budu opasne. Osim toga, ako se fokus pomeri ka sunitsko-šiitskoj dimenziji sukoba, postoji veliki rizik da bi ISIS mogao da dođe do predaha od gubitaka koje niže u poslednje vreme, čak i da vaskrsne kao kvazidržava sa nasilnom i populističkom ideologijom. Kad se uzme u obzir da su se pojavili izveštaji da je Daeš ovladao tehnologijom za proizvodnju raketa zemlja-vazduh sposobnim da obaraju civilne i vojne avione, borba protiv Islamske države postaje još veći izazov za Rusiju i SAD.

Na bilateralnom nivou, Iran ostaje suštinski partner Moskve u sirijskom ratu i postratnom uređenju iako im interesi nisu identični niti u potpunosti dele interese bilo gde na Bliskom istoku. Stoga, njihova saradnja će se u značajnoj meri nastaviti, ali će biti limitirana problemima sopstvene bezbednosti. Ukoliko Iranu ove godine budu ukinute američke sankcije, što bi ga navelo da učvrsti svoju poziciju na tržištu energenata, njihovi odnosi u 2016. će više biti konkurentski nego prijateljski.

Ruski odnosi sa Turskom će najverovatnije dodatno da se pogoršaju, što bi moglo opasno da naruši šanse za sprovođenje američko-ruskog rešenja za Siriju. Prvi talas javne histerije nakon obaranja ruskog aviona konačno je splasnuo. Ali je ostao dominantan novouspostavljeni vektor ruske politike prema Ankari. Ovo delimično ima veze sa dubokim osećajem lične izdaje koju je ruski predsednik iskusio nakon incidenta, iz kojeg je – sa pravom ili ne – izvučen zaključak da je trenutna turska vlast sklona provokacijama. Sa druge strane, Turska je jedina koja je izrazila javno neslaganje sa akcijama Rusije otvorivši time prema njoj neprijateljski front. Osećaj ogorčenja, pomešan sa povređenom sujetom i (sasvim legitimnim) osećajem nesigurnosti, mogli bi da uvuku Ankaru u sve agresivnije postupanje i unilateralne vojne akcije u neposrednom okruženju. Rusija će imati ovo u vidu prilikom postavljanja prema Turskoj u budućnosti.

CILjEVI ŠIRI OD REGIONALNIH

Moskva će najverovatnije probati da obnovi svoje veze sa Egiptom – zemljom koju nakon svrgavanja Muslimanske braće vidi kao regionalnog partnera. Odnosi sa Egiptom su zahladneli nakon eksplozije ruskog aviona nad Sinajem. Budući da su se Moskva i Kairo razišli oko prirode incidenta, jer su Egipćani insistirali da nije u pitanju teroristički napad, Moskva je jednostrano suspendovala priliv ruskih turista u tu zemlju i obustavila trend brzorazvijajućeg ekonomskog i vojnog partnerstva. Ipak, Egipat ostaje važan regionalni igrač u ruskoj vizuri, a Moskva se nada da će dobiti njegovu podršku za svoje regionalne inicijative. Najvažnije je da se to uklapa u širi cilj ruske bliskoistočne diplomatije u narednim godinama: popravljanje imidža kod sunitskih država. Percepcija Rusije kao prošiitske države široko je rasprostranjena u regionu od početka njene kampanje u Siriji. Ovo je Moskvi ozbiljno ograničilo izbor političkih poteza, pa Kremlj nastoji da preokrene taj trend. Zato će projekcija meke moći postati važan činilac ruske spoljne politike na Bliskom istoku.

Odnosi sa Izraelom mogli bi da budu još jedna od opcija koje će Moskva pažljivo proučiti u 2016. Izraelsko-palestinski pregovori tokom protekle godine zapali su u ćorsokak. Ukoliko Moskva oseti da ima ideje kako bi mogla da ih pogura i ukoliko uvidi da postoji podrška tim idejama, mogla bi da postane diplomatski aktivnija. Moskva vidi Izrael u širokom kontekstu – kao zemlju sa ozbiljnim vojnim i obaveštajnim mogućnostima. Najverovatnije je da će raditi sa Izraelcima na širokom polju pitanja koja se tiču regionalne bezbednosti, najviše u delovanju protiv sunitskih radikalnih grupa i mirovnom rešenju sirijskog konflikta, pritom nastojeći da drži svoj odnos sa Izraelom što dalje od očiju šire javnosti.

Krajem 2015. Kremlj je strepeći prognozirao da će 2016. doneti produbljivanje političkih kriza u Jemenu, Libanu, Libiji i Iraku. Sada, u kontekstu zaoštravanja saudijsko-iranskih odnosa širom Bliskog istoka, ovaj scenario deluje mnogo izglednije. Moskva će nastaviti da promoviše sopstvenu viziju Bliskog istoka kao regiona sa složenom bezbedonosnom strukturom, vodeći politiku koja će joj omogućiti da suzbije širenje regionalnih uticaja na sopstvene unutrašnje izazove i pretnje, uključujući Centralnu Aziju i Kavkaz. Konture shema trenutnih sukoba u regionu čine ovu viziju veoma teškom za promovisanje; da i ne govorimo o implementaciji.

Ruska operacija u Siriji sasvim sigurno ima šire ciljeve od regionalnih i delom je izazvana željom Kremlja da povuče granice u onome što smatra borbom za kreiranje svetskog poretka. Ipak, kao što nam je tri meseca intenzivnih ruskih akcija na Bliskom istoku pokazalo, Moskva se često toliko zagleda u drveće da joj promakne slika globalne šume.

Maksim A. Sučkov je stručnjak Ruskog saveta za međunarodne odnose i kolumnista magazina „Al Monitor“. Ranije je bio Fulbrajtov gostujući predavač na Centru za Evroazijske, ruske i istočnoevropske studije Džordžtaun Univerziteta i gostujući predavač na Njujorškom univerzitetu. Autor je „Eseja o ruskoj spoljnoj politici na Kavkazu i Bliskom istoku“ (izdavač Nomos, 2015)

(Preveo Aleksandar Vujović, Standard.rs (The National Interest))

Check Also

OTKRIVENA MISIJA UHAPŠENOG AMERIČKOG MARINCA: Ubistvom ovog čoveka, planirao da izazove najgori mogući scenario za Srbiju! Evo o čemu se radi..

Bivši američki marinac Danijel Korbet, koji je 31. januara uhapšen u Beogradu, imao je zadatak …