Škotski referendum je nameštena igra: Škotski virus je namenjen Rusiji!

Piše: Nikolaj Starikov

Kako se odnositi prema referendumu u Škotskoj i prema njegovim rezultatima?

Treba se setiti pravila igre i ko je pravi šef države čiji deo je Škotska i čijim delom ne želi da bude deo škotskog stanovništva.

U toku je tuđa igra, po tuđim pravilima i na tuđem terenu. Ishod referenduma u Škotskoj o njenoj nezavisnosti… i da je bio drukčiji… ne bi Škotskoj doneo nikakvu nezavisnost.

Uopšte se ne radi o Škotskoj. Radi se o nama – o Rusiji. Objasniću.

Sa „gubitkom“ referenduma Škotska je, kao i pre, ostala deo Velike Britanije. U slučaju „dobitka“ – njena nezavisnost bi bila iluzorna, kao nezavisnost sadašnje Kanade.

Stvar je u tome što bi šef Velike Britanije – kraljica Elizabeta II, ostao šef i „odvojene“ Škotske, kao što je danas upravo ona pravi rukovodilac „odvojene“ Kanada… Niste znali?

Onda ću vam navesti citat iz Ustava Kanade:

„Elizabeta Druga, Božjom milošću Kraljica Velike Britanije, Kanade i drugih kraljevina i teritorija, Šef Zajednice, Zaštitnica Vere, Svima kojih mogu da se tiču ove odredbe, Pozdrav“.

Baš tako, „pozdrav“.

Da budemo sasvim precizni, naziv citiranog dokumenta je „Proklamacija o Ustavnom aktu 1982. g.“ i on otvara ustav zemlje klenovog lista. Onima koji ne poznaju uređenje te zemlje i misle da je Kanada – demokratska republika odmah ću reći – nije tako. Kanada je – monarhija.

Šef države je – britanska kraljica. Reći ćete da je ona to samo „formalno“ i „gospodari, ali ne vlada“? Onda pročitajte spisak ovlašćenja kraljice Velike Britanije, šefa ne samo Velike Britanije, Kanade i Australije već – ukupno 15 država.

– Kraljica je šef države i predstavlja je u odnosima sa inostranstvom, ako na međunarodni susret umesto nje putuje premijer-ministar, to je samo zato što ga ja kraljica ovlastila da to čini.

– Kraljica Velike Britanije je vrhovni glavnokomandujući oružanim snagama, upravo ona objavljuje rat ili zaključuje mir.

– Kraljica je šef Anglikanske crkve.

Liberali mnogo vole da govore o „podeli na grane vlasti“. Dakle, u slučaju sa britanskom (škotskom, kanadskom, australijskom i t.d.) kraljicom stvari stoje nimalo liberalno:

Kraljica je – šef izvršne vlasti.

Ona postavlja ili smenjuje premijer-ministra i ministre, kao i sve državne službenike koji se nalaze „u službi Njenog Veličanstva“.

Pri tom, ona nije obavezna da na funkciju premijera postavlja lidera partije koja je pobedila na izborima, može da postavi bilo koga. Samo sledeći običaj koji se ustalio za dvesta godina, a ne zakon, monarh postavlja za premijera lidera partije koja je pobedila na izborima, a ministre na njegov predlog!

Kraljica je i šef zakonodavne vlasti. U Velikoj Britaniji monarh je deo parlamenta zajedno sa Gornjim domom – domom lordova i Donjim domom. Monarh ima pravo na apsolutni veto na svaki zakon koji donese parlament, mada je poslednji put to pravo bilo primenjeno 1707. g., zbog čega je dobilo naziv „uspavano punomoćje“.

Samo kraljica ima pravo da prevremeno raspusti Donji dom, odnosno britanski parlament. Kad treba da se održavaju izbori, premijer zemlje odlazi kod kraljice sa molbom da raspusti parlament da bi izbori mogli da se održe. Premijer može da predlaže, ali ovlašćenje za raspuštanje ima samo monarh.

Kraljica je i šef sudskog sistema. Ona može da ukine svaku presudu.

Prema tome, kraljica Velike Britanije nalazi se na čelu sve tri grane vlasti (izvršne, sudske, zakonodavne), njena ovlašćenja nisu ograničena zakonom nego običajem, a pri tom se za čitav svet igra komedija „gospodari, ali ne vlada“.

Kakav god da je bio ishod referenduma u Škotskoj, kraljica Elizabeta II bi ostala šef Škotske, u svakom slučaju! Zato nije bilo nikakve razlike kakvi će biti rezultati referenduma – Anglosaksonci ne bi izgubili kontrolu nad Škotskom.

Postavlja se pitanje: radi čega je Londonu bio potreban sav onaj cirkus sa referendumom?

Da bi utrli put za slamanje država, za njihovo rasparčavanje na sitne teritorijalne „atome“.

London bi i u slučaju „otcepljenja“ zadržao kontrolu nad Škotskom, a rasparčavanje svih drugih zemalja odvijaće se „pošteno“.

Odnosno, uz gubitak stvarne kontrole od strane centra. Flamanci u Belgiji, zatim Katalonija u Španiji. Na koga će se orijentisati novoformirane evropske „zemlje“? Na SAD i Veliku Britaniju? Možda, na Kinu, ili, možda, na Moskvu? Naravno, na Vašington i London.

A koja je najveća zemlja Evroazije koju naši „partneri“ veoma žele da podele na delove? To smo mi – Rusija. Za nama zvone zvona. Anglosaksonci ništa ne čine tek onako. U svojoj Škotskoj oni su mogli da saseku referendum na samom početku, u lavirintima birokratije, jer je u opasnosti sudbina njihove zemlje.

Međutim, oni sprovode referendum. Da bi čitavom svetu pokazali svoju „demokratičnost“ i zatim zahtevali da se sprovođenje takvih referenduma podržava u čitavom svetu. A najpre – u Rusiji.

Za svaki ishod referenduma su stvorili presedan. Zbog toga nisu bili toliko važni rezultati glasanja u Škotskoj koliko sama činjenica njegovog održavanja.

Kakva u ovom slučaju treba da bude pozicija patriota Rusije?

Vrlo jednostavna:

Kao patriota Rusije ja istupam protiv svega što slabi Rusiju. Zato sam kategorično protiv referenduma o odvajanju od Rusije.

A Škotska? Neka je Škotska odlučivala sama. Preciznije – neka su u Londonu odlučivali oni koji su tu kašu zakuvali.

To nije naša igra.

(Fakti)