Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Koliko puta smo u proteklih nekoliko meseci, ili čak i godina, čuli Zapadne generale, Obamu, ili američke generale kako izgovaraju tvrdnju da je “Rusija najveći neprijatelj“ SAD-a ili čak Zapadnog poretka u celini? Histerija o “ruskoj pretnji“ je lažirana u medijima na visokom nivou. Ipak, sve češće pitanje o tome zašto je Rusija takva pretnja za SAD ostaje bez odgovora.
Čini se da je sve počelo 2011. godine kada su SAD počele da žure napred sa svojim “prolećnim“ ili obojenim “revolucijama“ u arapskom svetu. Međutim, dok je “arapsko proleće“ bilo “pokriveno“ od strane medija, ostalo je neprimećeno to da su SAD preusmerile pažnju na nekoliko vlada koje “nisu verne“ američkoj poltici u Latinskoj Americi i drugim delovima sveta. Kao i u Siriji, Rusija se u ovim regionima suočava sa SAD i njihovim saveznicima.
Pokojni predsednik Kube, Fidel Kastro, malo pre svoje smrti je otvoreno je rekao da je “Rusija spasila svet od rekolonizacije.“
Slično značajna poenta se takođe može naći i u davno zaboravljenom govoru Zbignjev Bežežinskog iz 1979. godine o pretnjama sa kojima se suočavaju SAD i kako bi SAD trebalo da formulišu svoju spoljnu politiku. Bžežinski je istakao revoluciju koja je pogodila planetu Zemlju u 20. veku: “Od 1900. do 1950. godine, svetska populacija je porasla (skočila) sa 900 miliona na 2,5 milijarde… kao rezultat ove političke promene, broj država i nacija se utrostručio na više od 180, u životu svakoga od nas u ovom prostoru, ovo je najveća politička revolucija u istoriji čovečanstva…
Zbog savremene tehnologije i komunikacija, milijarde ljudi su postale svesne novih ideja i svetske nepravde.“ Nakon Drugog svetskog rata, trebalo bi da se prisetimo, glavno polje borbe je bilo protiv kolonijalnih sila koje su pokušavale da očuvaju svoj kolonijalni sistem. U tom periodu, Sovjeti, vođeni marksističko-lenjinističkom ideologijom, uglavnom su podržavali sve zemlje koje su želele da budu nezavisne od svojih kolonijalnih tutora.
Međutim, vazdušna odbrana plus suverenitet su mnogo opasnija formula od komunizma. “Jadna bi bila ta zemlja koja ne može braniti svoj narod od napada iz vazduha,“ rekao je Georgij Žukov. Ove zaboravljene reči maršala Žukova su ključne za razumevanje trenutne situacije i borbe za nezavisnost. Kako vidimo šemu američkih akcija i intervencije, prilično je lako razumeti ovu poentu.
Sankcije, nepravde, i političke ili nacionalističke borbe se stvaraju unutar svakog društva kritičke mase koje će podržati američke intervencije, nakon čega će SAD postići svoje ciljeve. Međutim, ključni i krucijalni element je vazdušna nadmoć. Bez vazdušne nadmoći, koja je glavno oružje američkog procesa rekolonizacije, SAD verovatno neće intervenisati u bilo kojoj zemlji koja ima čak i prosečnu kopnenu snagu. Ali bez odgovarajuće vazdušne odbrane, bez obzira koliko su velike vojska ili popularnost vladajuće političke partije ili predsednika koji je protiv SAD-a, ovaj režim je osuđen na propast.
S obzirom na nagon SAD-a da dominiraju svetom i s obzrom na to da Rusija izvozi najbolje sisteme vazdušne odbrane na užarenim mestima u svetu (Alžir, Sirija, Iran, Venecuela), ne možemo a da ne postavimo pitanje: Ko je agresor? Ko napada koga i šta? Zapadni kapitalizam ne može postojati bez imperijalizma. Ako smo u periodu Jeljcina videli tendenciju smanjivanja saveznika socijalističkog bloka širom sveta, onda u Putinovom vremenu vidimo suprotno, održavanje preostalih bivših partnera SSSR-a, a ne samo održavanje preživelih, već i pomaganje novim, Venecuela je najbolji primer.
Postoji nekoliko teorija o Putinovoj spoljnoj politici. Prva je da je ova politika formulisana samo oko rata za energetske resurse koji čine osnovu današnje ruske ekonomije. Druga je da neke skrivene elite iz sovjetske ere slede iste ciljeve kao i ranije, ali sa pokrićem trenutne formule ruske države. Na kraju, postoji stav da Rusija jednostavno brani svoj položaj kao suverena država.
Bez obzira na to koja je od ovih teorija najtačnija, ono što je očigledno jeste to da se Rusija suočava sa SAD na gotovo svim mestima na Zemlji.
Rat na Bliskom istoku je izgubljen sa SAD, a šteta koja je tamo naneta njihovoj regionalnoj i svetskoj politici je razarajuća.
Venecuela je verovatno sledeće mesto konfrontacije između SAD-a i Rusije. Sada je jasno da i Rusija i Kina podržavaju Madura u njegovoj borbi da održi socijalistički put svoje zemlje i ostane na vlasti. Rusija je rasporedila modernu vazdušnu odbranu u periodu pokojnog predsednika Huga Čaveza, a sada vidimo da Rusija pomaže Maduru izvozom 60.000 tona pšenice mesečno, pored značajne logističke podrške.
Jasno je da nije pitanju to da se Rusija jednostavno suprotstavlja SAD u onome za šta bi se moglo reći da je obična odbrana njihovog položaja, već otvoreno ulazi u ono što bi se moglo nazvati američkim “dvorištem,“ poznato dvorište “Monroove doktrine.“ Rezulat je jasan: sankcije, sankcije i još više sankcija i dublja rupa u odnosima Rusije i SAD-a.
Ako pogledamo ovo iz strateške perspekitve, vidimo da Rusija vodi krugove oko američke politike, preusmeravajući njihove dobitke iz Arapskog proleća, infiltrirajući se poput crva u EU sa energetskim projektima nakon otkazivanja velikih gasovoda na Bliskom istoku. Rusija oblikuje novi odnos sa Turskom i pruža podršku Duterteu da promeni svoju spoljnu politiku za 180 stepeni.
SAD sada primaju udarac za udarcem.
Ako uporedimo rusku spoljnu politiku sa bivšom sovjetskom politikom, možemo videti da čak i ako je Rusija mnogo slabija od Sovjetskog saveza u smislu resursa, Rusija je opasnija za SAD.
Ne samo oni koje možemo nazvati neokolonijama, već i američki saveznici menjaju strane, nemajući interesa da ostanu u američkoj sferi uticaja, i nije tako lako za SAD da vojno intervenišu u “demokratskom“ svetu.
Američki senator Mekejn je eksplicitno rekao da je Rusija opasnija od ISIL-a za SAD. Ova vrsta izjave je duhovita za bilo kog analitičara, jer možemo videto određene obrasce u operacijama ISIL-a – kada je Maliki promenio stranu, Irak je dobio ISIL; kada je Duterte promenio stranu, Filipini su dobili ISIL, itd. Kristalno je jasno u čijim je rukama alat poznat pod nazivom ISIL. Ipak, ove vrste specijalnih operacija nisu uspele da spreče ove zemlje od toga da pobegnu od američke sfere i potraže odnose sa drugim zemljama, prvenstveno sa Rusijom i Kinom.
Sve u svemu, ovakva pobuna iza američkih “zidova“ bi se mogla uporediti sa pobunom unutar Varšavskog pakta, samo što ovaj put podržava Rusija u suprotnom pravcu. Sledeća mesta konfrontacije, pored Veneceule, verovatno će biti Korejsko poluostrvo i Balkan.
Uprkos stotinama pretnji, SAD još uvek nisu napale Severnu Korijeu kao što stu to učinili u Siriji, tako da ako SAD izgube još jedan obračun sa Rusijom i Kinom, čitav sistem američke svetske dominacije može biti u opasnosti.
Rusko raspoređivanje savremenih protivavionskih sistema na ključnim mestima širom sveta zadaje više udaraca američkoj politici nego bilo koja anti-imperijalistička ideologija.
Kao što možemo videti trenutno, SAD strateški gube, a dalje sukobljavanje sa Rusijom, kao što je sa novim sankcijama, samo usporava američki gubitak dominacije, ali ne može preokrenuti ovaj proces.
Bez obzira na to koja je teorija tačna u vezi sa formulacijom ruske spoljne politike, jasno je da Rusija brani svoj sadašnji status, dok podržava isti talas kao i Sovjetski Savez, ali u različitoj formi i na mnogo široj kulturnoj i političkoj platformi.
SAD mogu samo da se protive ovom talasu čiste sile, gde bi ne intervenisanje sateralo SAD u još gori ćošak nego što su trenutno. S druge strane, intervencija bi dovela do još drastičnijeg pada ugleda koji im je ostao i do nepoznatih posledica.
Webtribune.rs
