Zašto strategija Kim Džong Una ima smisla, šta su kineski tajni planovi i zašto SAD ne napada..

Gledajući na nedavno severnokorejsko testiranje dve interkontinentalne rakete, možda izgleda da Pjongjang želi povećati tenzije u regionu. Međutim, pažljivija analaza pokazuje da DNRK sprovodi strategiju koja će verovatno uspedi da spreči katastrofalni rat na poluostrvu.

Izgleda da je Severna Koreja u poslednje četiri nedelje implementirala drugu fazu svoje strategije protiv Južne Koreje i SAD-a. Izgleda da je severnokorejski nuklearni program dostigao značajan trenutak, sa dva testa sprovedena početkom i krajem jula.

Obe rakete se čine sposobnim da pogode američko kopno, iako se i dalje sumnja u sposobnost Pjongjanga da umanji nuklearne bojeve glave tako da može da ih montira na interkontitentalne balističke rakete (ICBM). Međutim, pravac u kom se kreće nuklearni program Severne Koreje je značajno regionalno suprotstavljanje Japanu i Južnoj Koreji, a u nekim aspektima i SAD, što je glavni razlog Severne Koreje za razvoj ICBM raketa.

Nije misterija da je od 2009. godine do danas nuklearni kapacitet Severne Koreje porastao direktno proporcionalno sa nivoom nepoverenja koje Zapad gaji prema Pjongjangu.

Suočen sa beskrajno nižim potošačkim kapacitetom od SAD-a, Japana i Južne Koreje, Pjongjang je izabrao dvostruku strategiju: Da nastavi sa nuklearnim oružjem kao eksplicitnom merom za odvraćanje; i da ojača svoje konvencionalne snage.

Ova dvostruka strategija je za malo više od osam godina u velikoj meri ojačala sposobnost DNRK da se odupre narušavanju svog suvereniteta. Za razliku od ideje koja se uglavnom promoviše u zapadnim medijima, Pjongjang je obećao da neće upotrebiti nuklearno oružje prvi, zadržavajući njegovu upotrebu samo kao odgovor na agresiju protiv njih.

Posvećenost Kim Džong Una razvoju konvencionalnom i nuklearnom odvraćanju je uspela uspostaviti ravnotežu moći koja pomaže da se izbegne regionalni rat i time doprinosi jačanju sveukupne sigurnosti u regionu, suprotno onome u šta mnogi veruju.

SAD u regionu imaju centralni cilj koji se ne odnosi na Kim Džong Una ili njegovo nuklearno oružje. Naprotiv, one se vode višegodišnjom potrebom za povećanje snaga u regionu radi održavanja ravnoteže vojne sile (azijskog pivota) i konačnog pokušaja da spreči rast Narodne Republike Kine. Neko bi možda mogao čak i reći da ova stratgija predstavlja opasnost ne samo za čitav region, već, u slučaju konfrontacije između Vašingtona i Pekinga, za čitavu planetu, s obzirom na nuklearni arsenal koji poseduju SAD-a i Narodna Republika Kina.

Glavna misao kineskih kreatora politike je pretnja od američkog zadržavanja koje bi moglo ugroziti ekonomski rast zemlje. Ovo strateško planiranje je dobro poznato u Pjongjangu i delimično objašnjava zašto rukovodstvo DNRK i dalje nastavlja sa akcijama. Sa tačke gledišta Severne Koreje, Peking ima prednost od toga što deli granicu sa DNRK.

Ovakav kompleksan odnos dovodi DNRK do toga da sprovede raketne testove u nadi da će imati mnoge koristi. Pre svega, nada se da će ostvariti regionalno, i eventualno globalno, odvraćanje od bilo kakvih iznenadnih napada. Drugo, to primorava Južnu Koreju da ima simetričan odgovor na rakene testove DNRK, a ova strategija, koja dolazi iz diplomatije Severne Koreje, je daleko od improvizovane.

Poslednjih godina, odgovor Južne Koreje je došao u obliku THAAD sistema, koji je dizajniran da presretne rakete. Kako je u više navrata objašnjeno, on je beskoristan protiv severnokorejskih raketa, ali predstavlja ozbiljnu pretnju kineskom nuklearnom arsenalu.

Glavni problem u odnosima između Južne Koreje, Kine i Severne Koreje je predstavljen američkim uticajem i potrebom da se spreči zbližavanje ovih država. Sjedinjenim Državama je potrebna DNRK kako bi opravdali svoje prisustvo u regionu, u cilju realizacije suzbijanja Kine. Pjongjang je izolovan i sankcionisan skoro 50 godina, a ipak služi za obezbeđivanje kineske južne granice u obliku zaštićenog prijatelja, a ne neprijatelja.

Suština je da SAD ne mogu priuštiti napad na DNRK. Pjongjang će nastaviti da razvija sopstveni nuklearni arsenal, sa prikrivenim blagoslovom Pekinga uprkos zvaničnom nastavljanju osuđivanja ovih nuklearnih eksperimenata.

Ono što će dovesti do velikih promena u regionu biće ekonomski efekat ovih ograničenja koja će na kraju obavezati Seul da razmotri svoju ulogu u regionu i svoju budućnost. Rukovodstvo Seula je svesno tri situacije koje teško da će se promeniti, a to su: Pjongjang nikada neće napasti prvi; Peking će nastaviti da podržava Severnu Koreju radije nego da prihvate SAD na svojoj granici; i da Vašington nije u mogućnosti da donese rešenja, već samo veći haos i pogoršanje globalne ekonomske situacije u regionu. U svetlu ovog scenarija, vreme je na strani Pekinga i Pjongjanga.

Webtribune.rs