Tačka geostrateškog sukoba odakle će planuti Balkan

Piše: Ivan Ristić

Kinesko i rusko globalno vođstvo bazirano na razvoju i mirnoj koegzistenciji dolaze na Balkanu pred najozbiljniji ispit
„Vrhunska veština sastoji se u slamanju neprijateljskog otpora bez borbe.“

Sun Cu

Transportni koridori su kičma civilizacija u kontinuitetu, od kada se svet posmatra kroz prizmu jedinstvene geostrateške celine. Oni se nužno poklapaju sa geografskim osama ekspanzije civilizacija, ali se planiraju u odnosu na prirodne prepreke koje treba savladati.

Geopolitička teorija i praksa Balkan smeštaju u čvorište strateških koridora od prvorazrednog interesa svih važnijih igrača, a cenu nerazumevanja nepromenljivih zakonitosti geopolitike sada plaća Makedonija. Samim tim, odgovor na makedonsku krizu nalazi se u mnogo širem opsegu nego što su to unutarpolitički obračuni vlasti i opozicije u nefunkcionalnoj balkanskoj državici.

PROBOJ TALASOKRATSKOG OBRUČA

Opasna iluzija je da je pomeranje dinamike ekonomskih i političkih odnosa ka Istoku evropski kontinent postisnulo na marginu geostrateških preigravanja.

Bazičan cilj ekspanzije kineskog uticaja ka Zapadu putem projekta „Jedan pojas – jedan put“ je zaobilaženje pomorske „blokade“, koju joj je priredila talasokratska civilizacija.

Njeno povezivanje sa Rusijom na različitim nivoima saradnje kreira ključne pravce koji imaju zadatak da talasokratsko okruženje na morima učine beskorisnim. Armaturu koja će čvrsto držati evroazijski pol na istorijskoj površini su već postojeći magistralni pravci preko Ukrajine, Belorusije, Severni tok, kao i projekti koji tek trebaju da zažive – pomenuti Jedan pojas, jedan put, Južni/Turski tok, Severni tok/2, gasovod Snaga Sibira, Altajski gasovod i drugi.

Ipak, koordinisanom kinesko-ruskom pokušaju da Spajkmanovu geopolitičku teoriju pošalje na smetlište istorije atlantizam se suprotstavlja periodičnim oživljavanjem zamrznutih konflikata, obojenim revolucijama i planiranjem projekata koji bi novonastale konkurente izbacili iz igre na dugi rok.

I dalje važeća Volfovicova doktrina ima zadatak da spreči obnovu adekvatnog rivala atlantizmu na prostoru Evroazije, a koji bi bio ključan faktor političkog i ekonomskog objedinjavanja i projekcije uticaja izvan najužeg susedstva. Nakon definitivnog odbijanja partnerstva na ravnopravnim osnovama od strane atlantizma, Rusija se okrenula rusko-kineskim vezivnim projektima, sa ciljem da u potpunosti eliminiše vektor koji je čini zavisnom od Zapada.

Imajući u vidu da Kisindžerova taktika, utemeljena na principu „zavadi pa vladaj“, nije dala rezultate, mora se pojačati pritisak na obodima i zaustaviti geostrateška ekspanzija rusko-kineskog pola. Zbog toga se u istom kontekstu mogu posmatrati krvavi proksi-sukob u Siriji, puč u Turskoj, zamrznuti konflikt u Ukrajini, ali i pokušaj rušenja Makedonije.

Američki atlantistički i nemački kontinentalistički interes se poklapaju u realizaciji jedinstvenog cilja – da se jugoistok Evrope ostavi bez kontakta sa evroazijskim koridorima, kako bi se nakon 2019. godine, kada je planirano obustavljanje transporta gasa preko Ukrajine, zamenio snabdevanjem iz kontinentalističkog pravca pod kontrolom Nemačke, preko gasovoda Opal, i dalje ka jugu.

Na taj način bi se u korenu sasekla energetska suverenost Balkana shvaćenog u širem smislu, i ostvarila njegova podređenost kontinentalističkom vektoru. Gasovod Baku – Tbilisi – Džejhan, neuspeli projekat Nabuko, kao i ambiciozna američka zamisao koja podrazumeva LNG terminal na Krku u Hrvatskoj imaju istu funkciju, samo iz američke atlantističke kuhinje.

Zbog toga atlantizam u posrednom interesu kontinentalizma pali požare duž osa koordinisane ekspanzije evroazijske civilizacije, a prvi stradaju režimi na geopolitički osetljivim područjima koji pokušaju da sprovedu neku suverenu odluku neposredno u interesu naroda te zemlje, a posredno protivno interesu atlantizma i njegovih satelita.

DOLINA VARDARA KAO KAMEN SPOTICANjA

Izmeštanje iz skučenog regionalnog okvira i stavljanje problema u planetarni kontekst pomaže u razumevanju kompleksne slagalice, u kojoj je Makedonija samo jedna od figura kojima može biti povučen važan potez. Proces rastakanja makedonskog političkog sistema je počeo kreiranjem afere sa prisluškivanim razgovorima vladinih funkcionera. Logikom qui bono se dolazi do zaključka da iza toga stoje zapadne obaveštajne strukture, sa ciljem izazivanja unutarmakedonskog sukoba kroz delegitimizaciju institucija po scenariju obojenih revolucija.

Ipak, ovo su samo unutrašnje refleksije igre koja se odvija na daleko višem nivou. Nakon eliminisanja Bugarske kao ugaonog kamena na gasovodnom pravcu, Južni tok je stavljen ad acta. Jedina ruta za novi ruski gasovodni pravac kroz prostore koje kontrolišu relativno nezavisni igrači je moguća preko Turske, Grčke, i dalje kroz Moravsko-vardarsku dolinu prema centralnoj Evropi.

Nastavak procesa započetog Ohridskim sporazumom bi mogao u boljoj varijanti po Makedoniju da rezultira nastavkom istog procesa i daljom paralizom institucija, dok će u apokaliptičnom scenariju zemlja ući u oružani konflikt, nakon kojeg će uslediti daleko tvrđi scenario postkonfliktnog protektorata, verovatno po bosanskom modelu.

I jedan i drugi scenario su u interesu zapadnog faktora, što nameće zaključak da mir i postojeći poredak u Makedoniji predstavljaju poslednju liniju odbrane njene suverenosti. Albanci žele da unaprede model u kome samo participiraju u vlasti u model u kome predstavljaju konstitutivni narod u de facto oročenom konfederalnom sistemu.

Konačna (kon)federalizacija Makedonije suštinski kreira „sigurnosnu kočnicu“ u slučaju nedovoljne kooperativnosti Skoplja. Lomljenjem suverenističkog koridora u dolini koja povezuje Egejski basen sa centralnom Evropom ubijaju se dve muve jednim udarcem – jača se albanski faktor, koji u kontinuitetu podržava Zapad, i onemogućavaju strateški projekti konkurentskog geopolitičkog pola.

Razumevanje daleko većeg nivoa geostrateške važnosti Makedonije od onoga što objektivni pokazatelji govore potiče još od Bizmarka i Nikole Pašića. On proizilazi iz geostrateškog sukoba za kontrolu vitalnog balkanskog pravca koji vodi kroz dolinu Vardara, koja je najpovoljniji koridor predviđen za izgradnju projekta Jedanpojas – jedan put i gasovoda Turski tok.

Zbog toga je moguće napraviti zlokobnu paralelu između Makedonije i Sirije – obe države imaju funkciju „vazdušnog jastuka“, koji ima zadatak da amortizuje atlantističku ekspanziju na obodima obruča i istovremeno onemogući strateške vezivne projekte na mestu koje je najslabija tačka čitave arhitekture.

Razlog uništavanja Makedonije i Sirije leži u istom korenu – obe države su najslabije karike u protivničkim transnacionalnim vezivnim projektima. Realizacija projekata od civilizacijskog značaja sa uporištem u evroazijskoj konstrukciji u nastajanju znači nepovratan proces topljenja atlantističke arhitekture. Time kinesko i rusko globalno vođstvo bazirano na ekonomskom razvoju i mirnoj koegzistenciji dolaze pred najozbiljniji ispit.

Uprkos uljuljkavanju dela talasokratskih teoretičara, geopolitika nije mrtva. Ona je aktuelnija je nego ikad i igra ključnu ulogu u raspletu koji sledi. Evolucija iz unimultipolarnog poretka ka nedvosmisleno multipolarnom biće puna prepreka, a neki pioni će u toj igri morati da se žrtvuju. Atlantizam ima inicijativu, sada su na potezu rivali.

(Standard.rs)