BIO JE BESKUĆNIK A SADA JE MILIJARDER: Evo šta je sve radio da bi stekao OGROMNO bogatstvo! (VIDEO)

Pre nego što je skupio bogatstvo koje se procenjuje na 2,9 milijardi dolara, bio je član ulične bande, živeo u automobilu, dobio otkaz nekoliko puta i radio kao domar i prodavac, a činilo se da će izgubiti sve što ima na poslu koji je naizgled bio osuđen na propast

U jednom trenutku svog života Džon Pol Dežoria našao se na ulici kao samohrani otac, a kako bi on i njegov trogodišnji sin preživeli skupljao je odbačene flaše i menjao ih u prodavnicama za novac. Tada je bio u ranim 20-ima, a 50 godina kasnije on je milijarder, čije se bogatstvo zasniva na tekili “Patron” i proizvodima za kosu “Paul Mitchell”.

Pre nego što je skupio bogatstvo koje se procenjuje na 2,9 milijardi dolara, bio je član ulične bande, živeo u automobilu, dobio otkaz nekoliko puta i radio kao domar i prodavac, a činilo se da će izgubiti sve što ima na poslu koji je naizgled bio osuđen na propast.

Biznis insider razgovarao je sa Dežoriom o tome koliko je nezavidna situacija s početka uticala na njegovu kasniju uspešnu karijeru.

– Pošto sam dobio otkaz po treći put, osnovao sam kompaniju za savetovanje 1978. godine. Nekoliko godina bavio sam se time, ali bilo je teško. Ipak, to je bio moj vlastiti posao. Znao sam da želim naći svoju nišu, želeo sam da postanem vlasnik kompanije koja radi nešto fizički. Tada sam pokrenuo “Paul Mitchell Sistems” s prijateljem (pokojnim Paulom Mičelom), koji je bio odličan frizer – započeo je svoju priču milijarder.

Ipak, tada se po drugi put našao na ulici bez krova nad glavom.

– Mislili smo da imamo pola miliona dolara za pokretanje firme 1980., ali lik se jednostavno povukao. Nismo imali drugu opciju, inflacija u SAD-u je bila iznad 12 odsto, kamate 17 odsto, bilo je to strašno vreme, ali verovali smo u to što smo radili, pa smo započeli sa 700 dolara – prisetio se Džon.

Tada se rastao od druge supruge i iselio se iz kuće, pa je spavao u automobilu, tuširao se na javnom bazenu i naučio da preživi sa nekoliko dolara dnevno.

– Došao bih u “Freevai Cafe” u Los Anđelesu posle devet ujutro, jer bih tada za 99 centi dobio jaje, tost, sok od narandže ili kafu. Između 16:30 do 17:30 išao bih u meksički restoran jer bih tamo za 99 centi dobio margaritu i hranu poput malih tacosa ili pilećih krilaca. Objasnio sam u kakvoj sam situaciji devojci koja je tamo radila, pa bi mi povremeno donela i predjelo. Kad sam počeo zarađivati, vratio sam se tamo i dao im jako dobru napojnicu. Nakon što sam nekoliko nedelja bio beskućnik, glumica Džoana Petet došla je do mog automobila, čula je da u njemu živim i nije mogla da veruje. Prepustio sam kuću porodici jer smo se u to vreme rastajali. Dala mi je sobu u kojoj sam mogao biti nekoliko meseci – ispričao je on.

– Nakon što ste toliko nisko da možete videti mrave kako hodaju po vama, možete ići samo gore. A kad se to dogodi, lako je davati i pomagati drugima, jer se sećate kako je bilo vama. Otada, uvek kad bih zaradio nešto novca viška, uvek bih pronašao način da ga vratim. Ne zaboravljate ljude koji su vam pomogli – poručuje Džon.

Kad je njegov posao krenuo, najsrećniji je bio zbog toga što je mogao noću da spava, i da ne brine kako će platiti račune. Nakon dve godine, on i saradnik konačno su na vreme plaćali račune, a kad im je ostalo 1.200 dolara viška, isplatili su sebi dividendu. Danas kaže da je u tom trenu znao da je uspeo.

– Bio sam fasciniran proizvodima za kosu jer su u toj industriji stručnjaci koji rade na svačijoj lepoti. Upoznao sam Pola 1972. godine u hotelu na Floridi tokom konvencije, on se nikad nije bavio biznisom, a ja se nikad nisam bavio kosom pa smo bili savršeni spoj – pojasnio je otkud se pojavilo interesovanje za proizvode za kosu.

S pokojnim Martinom Krovleiem 1989. godine kupio je destileriju u Meksiku. Tvrdi da je volio margarite, ali nije voleo da pije čistu tekilu.

– Bilo mi je privlačno da posedujem luksuznu tekilu koju možete pijuckati, a posle nemati strašnu glavobolju. Pružena mi je prilika da stvorim najbolju tekilu u svetu i odlučio sam da pokušam. Da nisam uspeo, imao bih boce tekile koje bih delio kao poklone narednih godina – rekao je.

Tvrdi da je proizvodnja tekile bila jako skupa, posebno jer se proizvodila od agave čije je obrada bila zahtevna. Zbog toga su je prodavali za gotovo 38 $dolara po boci, dok su ostale tekile koštale oko pet dolara. S obzirom na to da je njihova tekila bila bolja, želeli su da ljudi znaju da kvalitet opravdava cenu. Prvo su organizovali priredbu za frizere i besplatno im podelili tekilu, a potom je u restoranima nudio svoju tekilu. Uspeh nije izostao.

Tokom svoje karijere ulagao je u različite proizvode, od bežičnih mobilnih usluga do sirupa za kašalj, a tvrdi da je jedini kriterijum pri izboru onoga u što će uložiti bio da bude ponosan što se njegovo ime veže uz to.

Na primer, uložio sam milione u vodne programe kako bismo imali čistu vodu, ali izgubio sam ih, ali nije mi žao. Koristi li čovečanstvu, je li dobro za okolinu, kako koristi svima, kako otvara nova radna mesta, hoće li biti isplativo na tržištu, hoću li se ponositi što me povezuju sa tim? Odbijam gotovo sve, ali ponekad nešto prihvatim. Ne želim da prodajem ljudima stvari, želim uslugu ili proizvod koji su toliko dobri da će ljudi pričati prijateljima o njima i ponovno ih kupiti kad treba – tvrdi Džon.

Na pitanje da li je bilo teško ostati prizemljen uz tolike milione, odgovara da je bilo lako, jer je bio zahvalan što je imao para i nije zaboravio one koji su mu pomogli.

– Mislim da je to zbog mog vaspitanja. Kao dečaka majka me učila o davanju, iako nismo imali ništa. Za Božić bismo dali nešto sitno Vojsci spasa, a moja majka bi rekla da je njima potrebnije nego nama – priseća se on.

Najbolji savet u životu dobio je tokom prodaje enciklopedija od vrata do vrata u svojim 20-im godinama.

– U firmi bi nam govorili: “Kad je najteže nemojte odustati. Morate pokucati na 25., 50. ili 100. vrata jednako entuzijastično kao na prva vrata koja vam je neko zalupio“. Mladim, ali i starijim poslovnim ljudima govorim da moraju da budu spremni na odbijanja, ali nikad ne smeju izgubiti entuzijazam – poručio je.

Čak ga je CIA pozvala da njenim zaposlenima održi predavanje o upravljanju, a njegova filozofija upravljanja je jednostavna: Manje delova koji se kreću, odnosno manje ljudi koji rade više posla.

Iako je nemoguće da sa svim zaposlenima bude u kontaktu, tvrdi da ga svi mogu nazvati. E-mail adresu nema, jer veruje da bi tada bio preplavljen.

– Kad neko napravi dobar posao, pohvalite ih glasno pred što više ljudi. Kad morate nekoga da ukorite uradite to iza zatvorenih vrata da vas niko ne čuje. Recite im da rade pogrešno i objasnite kako bi bilo ispravno. Onda im recite da nešto rade dobro, kako bi otišli ​​sa lepim osjećajem – savet je koji on daje svim šefovima na svetu.

Pogledajte snimke:

(Telegraf.rs / Index.hr)