Priznajem, zavisnik sam od društvenih mreža. Imam više notifikacija za sat vremena nego normalni ljudi za nedelju dana. Pod pritiskom paranoje i zagnojene zavisnosti poklekla sam i dala važan podatak Fejsu. Evo zašto vi to da ne uradite
Kada mi je početkom meseca hakovan i izgleda zauvek zaključan Tviter profil mislila sam da ću da odem u Ameriku, Indiju ili u kojoj god prokletoj državi im radi tehnička podrška i olupam im modem o glavu (uzoran sam građanin, obećavam).
Elem, tada sam se zaklela i lajkom i šerom da mi Fejsbuk neće oduzeti. Odlučila sam da pokleknem i iz security reasons, što bi rekao Zakerberg, dam mreži broj telefona.
Zažalila sam tačno pet sekundi kasnije. Stigao mi je pravi pravcati SMS od Fejsbuka. I nastavili su da stižu. Tačno tri. SMS po notifikaciji. Zamislite moju paniku kada sam skapirala da to neko može da mi naplati.
Brže – bolje sam isključila zlu opciju, ali pravi problem se desio sutradan. Skrolovala sam njuzfidom i uredno lajkovala fotografije pasa i beba kada mi je iskočio pravi pravcati skandal.
Negde između selfija tipa na kojeg sam se ložila u srednjoj (a sada izgleda kao hipster beskućnik, primedba autora) i vesti da je konkurencija nabavila morsko prase (primedba zdravog razuma) iskočilo mi je ovo:
Broj telefona žene koja mi ga nikada nije dala. Nikada. Sve što je skrivila je da ga je dala Guglu koji ga je dao mom Gmail imeniku koji ga je dao Fejsbuku.
Mreža mi je poručila da će mi javiti čim vlasnik tog broja napravi Fejsbuk profil. Sat vremena kasnije pred očima mi je na isti način stajao fiksni telefon veterinara koji mi je kastrirao mačku.
Društvena mreža je bukvalno uvozila moje kontakte i htela da mi sugeriše da im automatski šaljem friend request čim se pojave. Ovo znači da Fejsbuk ima pristup vašem telefonskom imeniku, a odavno nisam toliko naivna da verujem da može da ga pročita, ali neće da ga pamti.
Sve što mogu da uradim je da podelim svoje iskustvo i barem ga sprečim da podeli vaše podatke.
(Telegraf.rs)