Kad duša pati: Borba sa sterilitetom je duga i teška- Ali ima nešto što može da pomogne..

Sterilitet, problem koji pogađa sve više parova, ne izaziva fizički bol, ali zbog njega pati duša, jer nemogućnost začeća frustrira, ugrožava mentalno zdravlje, partnerske odnose i odnose sa drugim ljudima.

Žene čiji je sterilitet posledica ranijih abortusa osećaju ogromnu grižu savesti. Muškarci nerado traže psihološku podršku. Stide se i ne žele da pričaju o svom problemu

Ovaj problem menja i pogled na budućnost, doživljaj života i pravde, dovodi u pitanje postojanje Boga i ozbiljno remeti životni standard jer lečenje steriliteta dugo traje i mnogo košta.

Navodeći ove probleme, Eleonora Vlahović, psiholog u ordinaciji „Balans medika“, dodaje da se napetost izazvana lečenjem neplodnosti prenosi i na druge oblasti života koje su dobro funkcionisale, ali sada postaju kontaminirane lošim osećanjima.

– Ključno je da neko ko se suoči sa ovim problemom nauči da kontroliše svoje misli, a preko njih i svoja osećanja, da ne dozvoli da mu to zatruje sve odnose – kaže naša sagovornica.

NEUSPEH OBESHRABRUJE

Ona kao posebno važno ističe da je neprocenjiva šteta što neki parovi odustaju od lečenja jer ne mogu da ga psihički izdrže. Njih zauvek prati misao da nisu učinili sve što su mogli.

Naša sagovornica sa bogatim stručnim i ličnim iskustvom, jer se i sama 17 godina borila za potomstvo i na kraju dobila blizance, kaže da je lečenje steriliteta misija koja zahteva izdržljivost, trkače dugoprugaše koji znaju kako da se nose sa očekivanjima, strahovima, tugom i, pre svega, neuspehom.

Psihološki faktori, objašnjava Eleonora Vlahović, imaju veliki uticaj na tok i ishod lečenja steriliteta, a uspeh vantelesne oplodnje, kao čestog metoda lečenja, lakše je ostvariti kada par u postupak ulazi psihički i fizički spreman, kada ima poverenja u lekara i jasnu svest da su za uspeh potrebni vreme,
strpljenje i istrajnost.

Zato je, naglašava, stručna psihološka pomoć u ovom procesu neophodna, jer ljudi često ne znaju kako sami da se pripreme za ono što ih čeka, šta treba da promene u svom načinu mišljenja i ponašanja. Međutim, parovi kod nas nažalost teško odlučuju da potraže psihološku pomoć, jer misle da im ona nije potrebna i da mogu sami da se izbore sa problemom.

ONA BRINE, ON TUGUJE

Iskustvo u radu s parovima koji se leče od steriliteta pokazalo je da se u tom teškom i dugotrajnom procesu osećanja muškaraca i žena znatno razlikuju. Pokazalo se da sterilitet jače pogađa muškarce nego žene, da muškarci više nego žene brinu o troškovima lečenja, ali zato žene češće misle da ih partner ne razume. Evo u čemu se još razlikuju.

MUŠKARCI ŽENE

– Nerado razgovaraju o problemu, čak ni sa najboljim prijateljem.
– Strahuju da li će imati naslednika loze, prezimena i imovine.

– Ne pokazuju veliku spremnost da usvoje dete.
– Lakše i brže zaboravljaju neuspešnu VTO.

– Skloni su odlaganju lečenja steriliteta.
– Ne obraćaju previše pažnje na trudnice i decu u okruženju.

– Imaju neznatne oscilacije u raspoloženju.
– Imaju više empatije za preglede i intervencije svoje partnerke.

– Sa manje reči iskazuju misli, osećanja i zahteve.
– Komunikacijom se informišu.

– Vole da pričaju o svom problemu, da čuju savet i da savetuju.
– Strahuju da će ih partner napustiti.

– Razmatraju mogućnost da usvoje dete.
– Nakon neuspešne VTO dugo pate i tuguju.

– Ne žele da odlažu lečenje, brine ih biološki časovnik.
– Veoma su osetljive na decu i trudnice u okruženju.

– Oscilacije raspoloženja su velike i snažne.
– Ne pokazuju previše empatije za preglede i postupke kojima je izložen njihov partner.

– Treba im više reči da iskažu misli, osećanja i zahteve.
– Komunikacija im služi za uspostavljanje bliskosti.

GRUPNI RAD JE NAJBOLJI

Parovi se, dodaje naša sagovornica, najteže odlučuju na grupne razgovore što je, kaže, velika šteta, pošto upravo oni daju najbolje rezultate.

– Kod nas se još uvek sterilitet doživljava kao sramota koju treba kriti i ne prepoznaje se dobit od razmene informacija i iskustava sa ljudima koji imaju isti problem.

Pomoć mnogo češće traže žene, mahom one koje posle pet-šest neuspešnih pokušaja vantelesne oplodnje ne znaju kako dalje da se ponašaju i gde da nađu snage za sledeće pokušaje. Njima je svakako potrebna psihološka pomoć, ali su efekti slabiji jer dolaze kasno i to bez partnera.

Pozicija muškarca i žene u ovom problemu nije ista zato što žena ostaje trudna i rađa, ali suštinski je muka jednaka. Muškarci takođe mnogo pate, ali se teže odlučuju da traže i prihvate psihološku podršku. To je velika šteta jer sterilitet je problem para, a ne pojedinca i zato se zajednički rešava.

Parovima koji se bore sa sterilitetom pomoć se, navodi Eleonora Vlahović, najčešće pruža u dve sledeće situacije.

– Prvo je pomaganje da se prevladaju loše misli i osećanja posle neuspeha tretmana, a to je obično vantelesna oplodnja, a drugo je pripremanje za taj postupak, odnosno jačanje parova da sa pozitivnim mislima i osećanjima uđu u postupak i kako da naprave uravnotežen odnos prema uspehu, odnosno neuspehu.

Ovo bi se, kaže, pre moglo nazvati obukom, a ne psihološkim savetovanjem ili terapijom.

(Blic žena)