Home / ZDRAVLJE / NE MOŽETE SMRŠATI, IMATE NAPADE GLADI, ŽELITE SLATKO: KADA NE TREBA SLUŠATI SVOJE TELO?

NE MOŽETE SMRŠATI, IMATE NAPADE GLADI, ŽELITE SLATKO: KADA NE TREBA SLUŠATI SVOJE TELO?

Osećaj gladi zapravo se može svesti na percepciju nedostatka energije i / ili hranljivih materija.
glad-hrana-zenaVaše telo misli da mu je potrebno još kalorija i više energije, pa se glad javlja kako bi vas naterala da pojedete hranu koja sadrži te hranljive materije. I ako se vaša percepcija podudara sa stvarnošću – ukoliko zaista treba još hranljivih materija – sve je u redu. Treba vam nešto hrane, pojedete nešto hrane i prestanete kad vam je dovoljno. U takvim je okolnostima slušanje svoga tela dobra ideja.

O tome vam oni koji su skloni kvaltetnoj, prirodnoj hrani govore kad vam kažu „samo slušaj svoje telo, čoveče“, jer njima je to uistinu tako jednostavno. Uklanjanje iz ishrane preteranog udela ugljenih hidrata, rafinisanih šećera, žitarica i industrijski obrađenih biljnih ulja, uz pridržavanje ostalih pravila u vezi sa vežbanjem, spavanjem, stresom, sunčanjem te drugim praksama, dovelo je do okretanja broda u dobrom smeru.

No to ne važi za svakoga. Ponekad naša percepcija ne odgovara stvarnosti. Ponekad vaše telo misli da mu je potrebno još hranjivih materija kada zbog niza razloga to zapravo nije tako. To ne znači da vam vaše telo laže, jer telo stvarno „veruje“ to što vam poručuje, no u konačnici ishod je isti: pojeli ste nešto što vam zapravo ne treba.

To je kao kada vas prijatelji i članovi porodice, zabrinuti zbog toga što jedete toliko masnoća i belančevina, nutkaju kolačima s pšeničnim mekinjama ili integralnom testeninom. Njihove su pretpostavke iz temelja pogrešne, ali žele vam dobro.

Dakle, zašto je to tako? Šta se događa kada je nekome osećaj gladi „u kvaru“?

Kada je bolje ne slušati svoje telo?

Onda kada ne možete iskoristiti masnoće pohranjene u telu

Telesna masnoća je pohranjena energija; to je dugotrajno, sporogoreće gorivo koje naša tela obožavaju koristiti i trebala bi biti u stanju jako dobro ga koristiti. No što se događa kada vaše telo ne može dobro iskoristiti telesnu masnoću?

Umesto masnoće koristite šećere. U konačnici, energiju morate odnekud dobiti, a istraživanja su pokazala da oni koji imaju najviše problema s osjetom gladi – osobe sa preteranom telesnom težinom i one koje su bile takve – iskorištavaju više ugljenih hidrata nego masnoća. S druge strane, oni koji uglavnom nemaju problema sa osjetom gladi – vitke osobe – iskorištavaju više masnoća nego ugljenih hidrata.

Problem je u tome što je naša sposobnost da u telu pohranjujemo energiju u obliku glukoze prirodno daleko manja od naše sposobnosti da čuvamo energiju u obliku masti. Možemo sačuvati silne kilograme energije u obliku masnoća, dok je energija u obliku glukoze stalno ograničena. U stanju smo pohraniti zalihu od oko 100 grama glukoze u jetri i još oko 400 grama u mišićima, zavisno o tome koliko ih imamo.

To ne može dugo potrajati, a kada se potroši – treba vam još hrane – osobito ukoliko je narušena vaša sposobnost iskorišćavanja telesne masnoće. Kad vam treba još hrane vi postajete gladni. Ako je vaše telo naviklo na iskorišćavanje šećera, osećaćete želju za šećerom. Ta želja za šećerom je vrlo stvarna, jer je šećer ono što „treba“, ali nije ono što uistinu treba.

Stoga, ukoliko ste uspešno smanjili telesnu težinu izvornom ishranom, no još uvek imate problema sa obuzdavanjem apetita, ovo bi moglo biti objašnjenje – možda se još uvek niste potpuno prilagodili iskorišćavanju masnoća. Možete se prilagoditi i najverovatnije ćete uspeti u tome, ali potrebno je nešto vremena.

Onda kada ste razvili neosetljivost na insulin

Sećate li se da sam već pisao o tome da je insulin pokazatelj raspoloživosti hranjivih materija? Zapravo, neki stručnjaci otišli ​​su toliko daleko da su insulin nazvali „hormonom sitosti.“ Uostalom, insulin prelazi moždano-krvnu barijeru i ulazi u mozak, gde deluje na razne telesne sisteme koji telu govore da je hrana pojedena, da se trenutno vari i da možda ne morate neko vreme jesti.

Naravno, to se događa samo ukoliko ste osetljivi na insulin. Ukoliko ste razvili neosetljivost na insulin vaše telo i mozak neće primiti poruku koju im se insulin trudi preneti.

To znači da neosetljivost na insulin podstiče glad. Nešto pojedete i insulin se otpušta, no vaše telo vam kaže da treba još da jede – uprkos toliko hvaljenoj sposobnosti insulina da deluje kao hormon sitosti.

Onda kada ste zavisni o praznim kalorijama

Šta ako uopšte niste fiziološki „gladni“? Šta ako vaše telo ne misli da mu nedostaje hranljivih materija ili masnoća ili ugljenih hidrata – već jednostavno želi još jednu dozu tih preslatkih praznih kalorija? Već sam objasnio kako naši mozgovi i tela reaguju na finu, ukusnu hranu lučenjem endogenih opijata – u stvari morfijuma što ga sami stvaramo u mozgu.

To, u kombinaciji sa dopaminom, uzrokuje našu želju za hranom koju smo konzumirali neposredno pre no što je došlo do takvog izlučivanja. To u drevnim vremenima nije bio problem jer nam je dostupna bila isključivo prava, celovita hrana koja nije preterano stimulisala naš hormonski sistem podsticaja.

Dolazilo je do umerenog i primerenog izlučivanja opijata i dopamina u mozgu i to je stvaralo želju za ponavljanjem konzumiranja, ali ne i želju za opsesivnim i preteranim konzumiranjem. Ubrzajmo u budućnost do današnjih dana i živimo u svetu koji je bitno drukčiji i kojeg nastanjuju ljudi, čudnih prehrambenih navika bez ikakvog smisla:

Neko pojede ogromnu kesu čipsa i zatim se sam sebi gadi zato što je to učinio. Nekome je muka od slatkiša još dok ih gura u usta. Nekome se povraća na samu pomisao na McDonald’sovim „piletinu“, a na povratku s posla uprkos tome naruči ceo meni.

Na prvi pogled to je ludo, no istovremeno ima jako puno smisla, jer je naše prirodne hormonske sisteme podsticaja „preotela“ stalna izloženost ukusnoj (ali ispraznoj) hrani. I onda vi imate želju za njom iako trenutno uopšte nemate fiziološku potrebu za kalorijama.

Kada osećate želju za ispraznim kalorijama nemojte slušati svoje telo. Pojedite nešto izvorno, nešto hranljivo, nešto što podseća na ono za čime osećate želju ali je pripremljeno od prave hrane. Ako vam se jede nešto slatko, pojedite činiju malina.

Onda kada imate reaktivnu hipoglikemiju

Obično, nakon što nešto pojedete, šećer u krvi vam poraste, zatim i insulin koji će se pobrinuti za hranljive materije, nakon toga se hranljive materije rasporede tamo gde se pohranjuju, šećer u krvi vam se normalizuje i sve je u redu. Opet ćete osetiti glad tek kada vam hrana bude trebala, onda kada vaše telo stvarno bude trebalo još energije.

Međutim, jelo kod nekih osoba (naročito ako jedu ugljkohidrate) dovodi do toga da pankreas izluči izrazito veliku količinu insulina, puno više od onoga što je potrebno. Šećer u krvi snizi se do nivoa koja je normalna nakon jela, no insulin nastavi da raste, a onda i šećer u krvi nastavi padati ispod „normale“.

Vaše vam telo govori „jedi, jedi“ iako zapravo ne postoji stvarna potreba za još energije; radi se samo o tome da vam nizak šećer u krvi pokazuje potrebu za kalorijama. Kod osoba kojima metabolizam dobro funkcioniše, nizak šećer u krvi obično odgovara stvarnoj potrebi za kalorijama i hranljivim materijama. No u stanju reaktivne hipoglikemije to dvoje nije u skladu. Stalno osećate glad, ali ako jedete zapravo se ne hranite, već samo podižete nivo šećera u krvi.

Ako tada slušate svoje telo, to na određeni način i funkcioniše, jer ako pojedete ugljene hidrate to će vam podići šećer u krvi i osećate se bolje. Ali dugoročno gledano, to ne funkcioniše jer jedete više nego što treba jesti, dobijate na težini i zapravo ne popravljate situaciju. Ako jedete hranu koja vam šećer u krvi ne podiže nebu pod oblake (belančevine i masti) imati ćete bolju kontrolu nad nivoom šećera u krvi.

Onda kada loše spavate

Stalno trubim o važnosti dobrog sna i sad ću opet o tome. Nedovoljno sna nije loše samo zbog budnosti, regulacije cirkadijskih ritmova, izlučivanja hormona stresa, podočnjaka, rezultata u vežbanju, itd. Itd. Već daje i snažan podsticaj apetitu.

Nadalje, nedovoljno sna takođe pogoršava podnošenje glukoze i osetljivost na insulin, što znači da kada (neizbežno) jedete, nećete se zasititi i veća je verovatnoća da ćete pojedeno pohraniti u obliku masti. Takođe je verovatnije da ćete više jesti praznih kalorija onda kada ne spavate, jer nedovoljno sna povećava sklonost mozga za stimulaciju hranom.

Onda kada loše spavate i telo ima želju za hranom, jedite. Nemojte postiti, jer tako samo dodajete još jedan stres prvome. Pojedite nešto za što znate da je dobro. I dobro se naspavajte, tako da vam se to ne ponovi.

U svim tim situacijama suočeni smo s odlukom koju trebamo doneti: hoćemo li poslušati svoje telo i osećati se „bolje“ ili ćemo ga ignorisati i učiniti ono što je „najbolje“ za nas? Ne postoje jednostavni odgovori.

Ako vam se šećer u krvi spusti zaista nisko, mogli biste se i onesvestiti. Ignorisanje jaukanja vašeg tela za hranom u takvoj situaciji verovatno nije dobra ideja. Ako niste dobro spavali, verovatno je bolje da jedete, ali ne prazne kalorije. No, u jednom trenutku biće potrebno reći „ne“ znakovima koje vam daje vaše telo ili doći do načina da se popravi mehanizam koji je „u kvaru“.

Može vam se činiti da vaše telo radi protiv vas, no ono čini najbolje što može i zna. Reaguje na ono što smatra fiziološkim potrebama, čak i onda kada mu je percepcija kriva ili u zabuni. Šta god da činite, nemojte očajavati. Nemojte odustati.

(Istineilaziohrani.blogspot.com)

 

 

Check Also

DOKTOR NESTOROVIĆ UPOZORAVA: EVO ŠTA JE KRIVAC ZA SVAKU TREĆU SMRT OD SRCA ILI ŠLOGA- MASKE NE POMAŽU!

Velike čestice PM10 izazivaju problem sa očima, nosem i grlom, a male PM2,5 sa donjim …