Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Vrlo često će nam telo na različite načine pokazuje da nešto sa njim nije uredu, i to mnogo pre nego što se odlučimo obratiti lekarima. Mnogima će tada biti žao što ga nisu poslušali ranije. Pročitajte iskustva ljudi koji su u nekom trenutku odlučili poslusati svoje telo.
Kada, do tada sasvim zdrava, 30-godisnjakinja dobije ‘crno na belo’ nalaz kako joj u glavi stoji tempirana bomba, zivot joj se okrene naopako. U trenu. No, pola godine nakon preživljenih trauma i operacije, Miranda pripoveda kako se ta bomba mogla otkriti i ranije, samo da je poslusala svoje telo. I muža.
„Većiti sam optimist. Valjda, rođena vesela „, smeje se Miranda, inače majka dvoje dece.
„Pre mozda dve godine narav kao da mi se pocela menjati. Nisam ja ta koja je to primetila, uočio je to moj suprug. On mi veli da bi na veče znala onako setno gledati u daljinu, sta do tada za mene nije bilo tipično „ispricala je Splicanka za Slobodnu Dalmaciju.
Stalno ju je pitao sto se to s njom zbiva, nije shvatala sto joj želi reci, jer, nista po njoj nije bilo drukčije.
„Sve je bilo u najboljem redu, ljubav je cvetala, deca bila zdrava i razigrana, ali ja bih svejedno na veče legla u krevet očiju punih suza.
Nisam znala objasniti samoj sebi sta mi je, cak sam posumnjala na depresiju „priznaje Miranda. I tako je to nekako krenulo, obratila se za pomoc svojoj lekari, kazala joj kako se fizicki oseća sasvim dobro, ali emocionalno i ne bas.
Pregledala ju je bukvalno od glave do pete i jedan snimak pokazala novotvorine u mozgu. Tesko joj je i prisetiti se tih trenutaka. Usledila je operacija, potom cekanje citološkog nalaza i tada je celoj porodici pao kamen sa srca.
Nalaz je pokazao da je bila reč o doročudnoj izraslini. Miranda je danas zdrava zena. I vesela, opet, sme se … Sebi zamera jos uvek sto nije odmah poslusala svoje telo, svoju dusu, „I promena ponašanja moze biti simptom za neku bolest, barem je to u mom slučaju bilo tako.“
Druga sagovornica Marina uočila je promene u ponašanju kod svog oca, inace sveucilisnog profesora u penziji: „On je uvek bio organizovan, jasan, pun zivota, a onda je odjednom počeo traziti kljuceve, nije znao gde mu je vozačka, sve to moze izgledati benigno ovako sa strane, ali to je covek kojem je uvek sve bilo na svom mestu.
Kada me jednoga dana upitao koji je datum i koji je dan, znala sam da je nesto gadno krenulo u krivom smeru. “
I stvarno jeste.
Jer, lekari su pretrage pokazale da je rec o Alzheimerovoj bolesti. Danas, premda je pod terapijom, Marinin tata ne razlikuje, recimo, 20 od 100 kuna, ai neretko na burno jutro posegne za majicom kratkih rukava. „Tuzno, ali tako je. Zameram si samo sto nismo promene uocili ranije, mozda se dalo stogod napraviti da tok bolesti bude usporeniji barem „, zamera si Marina.
Treci sagovornik, Davor, pre nekoliko godina je operisao cistu na mozgu. No, nije ga pre postavljanja dijagnoze bolela glava, sto bismo, recimo, prvo pretpostavili, ne, njega je – bolela noga. „Sportas sam oduvek. Nije mi problem bio otrcati na Marjan, a nakon toga sesti na bicikl pa „odraditi“ desetak kilometara „, kaze Davor.
Onda je, odjednom, izgubio volju za bilo kakvu fizičku aktivnost. Dosla je zima, pa je svoj nedostatak energije pripisao losem vremenu, onda je doslo proleće, a njemu se i dalje nije dalo izvaditi bicikl iz garaže.
„Imao sam nekakav glup, tup bol u potkolenici, koji mi nije predstavljao neku fizicku kočnicu, ako me razumete, vec je bio toliko dosadan da me umarao. Dakle, hodao sam bez problema, nije mi noga klečala, ali me nervirala „, priseća se.
Ta dosadna i tupa bol je kod njega izazivala nervozu, i to toliku da je od opustenog i veselog sportasa, punog zivota, posao cangrizavi muskarac koji je najradije provodio dane sa nogama na stolicu, menjajući programe na televizoru.
„Upravo je mama bila ta koja mi je naredila da odem na pregled, i to je to“, sme se, danas zdrav i oran i opet na biciklu za lepa vremena.
