Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
„Jednog božičnog jutra lezali smo u krevetu i ona mi je prvi put isprićala za disocijativni poremećaj lićnosti od kog boluje. „
„U tom trenutku bili smo u vezi osam meseci i bila je od samog pocetka otvorena oko svega – osim ovoga. Mislim da to nije bilo toliko zbog toga sto se bojala kako ću ja reagovati, već vise zato sto je morala znati da mi moze u potpunosti verovati pre nego sto mi kaze tu informaciju za koju skoro niko drugi nije znao.
Ukratko mi je objasnila svoje stanje – u najgorem slucaju, rekla je, imaće problema ne samo da shvati ko je, vec i sta je. Bilo joj je veoma tesko pricati o tome, sta je, po mom mišljenju, verovatno bio glavni faktor zasto je tako malo ljudi znalo za njen problem.
Za njeno dobro, nisam postavljao nikakva pitanja niti na nju vrsio dodatni pritisak. Kada je ispricala sve sta je zeljela, rekao sam joj da to ne menja nista i da je volim uprkos svemu. Cetiri meseca kasnije, prvi put sam prisustvovao onom sta je opisala.
Veće je pocelo tako sto smo gledali film kod prijatelja. Negde na pola filma, zapazio sam promenu u njenom disanju, kako postaje sve brze i pliće.
Izmasirao sam joj leđa i ramena da bih je umirio, ali je vremenom postalo sve oćiglednije da ovaj napad panike nece tek tako prestati. Nakon oko 20 minuta, šapnula mi je na uvo: „Moramo krenuti“.
Brzo smo uzeli nase stvari i isprićali se domačinima, objasnivši im da smo oboje veoma umorni i da idemo kući spavati. Cim smo izasli iz zgrade, uhvatila me je za ruku. „Obećaj mi da sta god se dogodi, neces odustati“, rekla je. Obećao sam.
U ocima zene koju volim, ja sam sad bio neko nepoznat. Bio sam slomljen. Zamislite samo scenu: Relativno sitna zena odjednom postaje svesna da se nalazi u zgradi koju ne prepoznaje s nepoznatim covekom koji je značajno krupniji od nje.
Uradila je ono sto bi u toj situaciji svaka zena uradila: Pocela je bezati, istrgavsi ruku iz moje i uputivsi se vratima. Iznenadila me je vlastita reakcija kad sam poslusao instinkt i skocio za njom, obgrlivši je oko struka i sklonivši je sa ulaza.
Sklupčala se u uglu. „Ako mi priđes samo korak, vrištaću“, upozorila me.
„Imas kod sebe telefon, zar ne?“, Upitao sam je. Zavirila je u torbu i klimnula glavom.
„Znas li ko je George?“ Ponovo je klimnula. George je bio njen bivsi decko, jedan od njenih najstarijih prijatelja, i jedina osoba pored njene najblize porodice, lekara i mene koji su znali za njen problem. Kao neko ko je u njenom zivotu bio prisutan mnogo duže od mene, za njega ju je vezivala mnogo vise uspomena i zato nije zaboravila ko je. „Zovi Georgea“, rekao sam.
Nakon poziva rekla mi je da je Džordž rekao da mi moze verovati. Popeli smo se u njen stan i seli pred TV.
Oko tri sata posle poćetka ovog napada, nazreo sam nekoliko sitnih znakova da se njena lićnost vratila.
Prepoznala je svog omiljenog lika na TV-u i lice joj se razvuklo u osmeh. Malo kasnije sam je pitao da li zna ko sam. „Znam te“, rekla je. „Volim te.“ Te reči su mi mnogo značile.
Ako niste ćuli za ovaj poremečaj ranije (ja nisam), verovatno ga znate kao poremecaj visestruke licnosti, kako se nekad zvao. Naćin na koji je predstavljen u prozi i na filmu prilicno je stetan, jer se visestruke ličnosti često prikazuju kao sukob dobra i zla.
Kao i u slucaju sizofrenije i nekih drugih stanja, bolesnici su cesto predstavljeni kao opasni sociopati – a u stvarnosti su oni ti koji su mnogo ranjiviji i podložniji tome da ih neko napadne.
Kad smo te večeri konaćno legli u krevet, zaspala je istog momenta, emotivno i fizički iscrpljena. Probudit ce se ne secajuci se sto se dogodilo, a nece ni zeleti znati. Ležao sam budan jos neko vreme i pitao se ima li nećeg strasnijeg od ljudskog uma.
Sumnjam da ima. „, Prenosi Vice.
