ŽIVOT SA STRAHOM: Novinarka Telegrama ima fobiju od koje pate mnogi..Posetila je stručnjake..

Novinarka Telegrama prepustila se profesionalcima koji se bave fobijama

Ležim na zelenom kauču u malenoj sobi. Zatvorila sam oči i pokušavam se koncentrisati na ono što mi govori hipnoterapeut. Duboko udahnite, izdahnite i opustite se, brojite 10:00-01:00 i polagano opuštajte celo telo počevši od nožnih prstiju, kolena, butina … Detaljno slušam uputstva i osećam kako mi se telo opušta. Počnite da se spuštati stepenicama i opet brojite … Deset … Sedam … pet … 3 … ulazite u hodnik, a s leve i desne strane su vrata … vi pratite svetlost …
Kod hipnoterapeuta Dražena Radakovića završila sam pre nedelju dana, čitala sam da je uspešan kod rešavanja strahova i fobija. Ja imam strah od visine. Odlučila sam otkriti na koje ga sve načine mogu svesti na minimum. Strah od visine ne koči me u svakodnevnom životu, ali prisutan je i sećam se baš svakog trenutka kad mi je zagorčao život.

Nikad ne znam koja će mi situacija izazvati strah

Prvi put sam se sa njime susrela u osnovnoj školi kad sam se popela na vidikovac kule Lotrščak. Sećam se samo da se više nisam mogla pomeriti, imala sam osećaj da ću se stropoštati preko ograde ako napravim još jedan korak. S godinama se strah pojavljivao u raznim situacijama, kad sam se penjala na jedan od tornjeva na Rabu, u bečkom Prateru na Riesenrad, susrela sam se ponovo s njim u staklenom liftu hotela Antunović.

U tim trenucima osećala sam se potpuno paralizovana. I dok su se drugi divili pogledu, ja bih se osećala prestravljeno. Na rapskom tornju, nakon što sam se popela na vrh, uhvatila me takva panika da sam počela plakati i nikako se nisam mogla sputiti. Trebalo mi je dobrih desetak minuta da se smirim i shvatim da se jednostavno moram spustiti i da ne mogu ostati  živa na vrhu tornja.

Grč u stomaku, klecava kolena, znojne ruke, suvo grlo i nemir ostali su mi dugo urezani u sećanje. Dečko me tada, vrlo razumno, pitao zašto smo se uopšte penjali. Vrlo logično, zar ne? Ne volim kad me strah koči u aktivnostima, ali nikad ne znam koja će ga situacija izazvati. Najnormalnije sam se vozila na najluđim spravama u Diznilendu, divila sam se pogledu s Ajfelove kule, no neke druge situacije za koje sam mislila da su mnogo bezazlenije u meni bi izazvale takve emocije.

Bila sam sve bleđa, znojnija, kolena su mi sve više popuštala

Jedno od gorih mesta mi je Mullerov dućan na Trgu bana Jelačića i njihove pokretne stepenice. Vozila sam se njima dovoljno puta, no i dalje osećam neopisivu neprijatnost. Svaki put osećam da ću pasti. Visina i pokretne stepenice za mene su najgora moguća kombinacija.

Kad sam se prvi put penjala na najviši sprat te prodavnice sa svakim spratom bila sam sve bleđa, znojnija, kolena su mi sve više popuštala. No preživela sam. Da, znam da postoji lift. No, kako sam već rekla, volim se suočiti sa svojim strahovima, znam da je to pomalo mazohistički, ali svaki put kad ga proživim, verujem da sam dobar deo straha umanjila.

Odlučila sam, stoga, otkriti kako racionalizovati i smanjiti strahove. Nazvala sam našeg poznatog hipnoterapeuta Dražena Radakovića, koji me odlučio provesti kroz hipnozu. Tokom rada na strahovima jedna od najčešćih tehnika je takozvana hipnotična regresija. To je tehnika vraćanja na prethodne situacije, događaje ili traume kako bi se na emocionalnom nivou ponovo proživjelo upravo ono što je taj strah podstaklo.

Prvi put sam se podvrgla nečem takvom i meni je to bilo stvarno neobično, ali izuzetno zanimljivo iskustvo. Pre toga nikada se nisam susrela sa hipnozom i načinom na koji ona, ustvari, funkcioniše.

Prisećam se kako sedim na podu u dečjoj sobi igrajući se lutkama

Pre svega treba razjasniti da je hipnoza stanje u kojem se uspostavlja veza između svesnog i podsvesnog dela uma te se može uporediti sa stanjem neposredno nakon buđenja ili neposredno pre sna. Kada je osoba u hipnozi, mogli bismo reći da je u stanju odvojenosti, odnosno svesni ste sebe, okoline i događaja oko sebe, ali ne želite učestvovati u njima.

Ležim na krevetu sa zatvorenim očima dok uz uputstva zamišljam kako mi se celo telo opušta, deo po deo. Polagano dišem, zamišljam da gledam u plavo nebo i opuštam se. Slušajući uputstva hipnoterapeuta, ubrzo osećam neopisivu opuštenost i ne pada mi na pamet da se pomerim.

Vratite se u detinjstvo i prisetite se sebe kao sedmogodišnjakinje, govori mi Radaković. Prisećam se kako sedim na podu u dečjoj sobi igrajući se lutkama. Uzmite devojčicu za ruku i povedite je na neko prijatno mesto, daje mi dalja uputstva.

Zavirujemo u samu srž problema i pod hipnozom se susrećem sa svojim strahom. Zamišljam kako stojim na vrhu vidikovca i, iako sam svesna da je to samo zamišljena situacija, moje se telo i trbušni mišići grče. Doslovno osećam kako telo reaguje. Uistinu neobično iskustvo, znam da je to moja mašta i čujem glas hipnoterapeuta, a opet telo na intenzivan način reaguje na neprijatnu situaciju.

Još više me iznenađuje reakcija, mislila sam da će mi se grčiti ruke, no one su potpuno nepomične i samo osećam kako mi ostatak tela reaguje. Kako mi je Radaković posle objasnio, svako telo na svoj način proživljava emocije.

Osećam se neopisivo opušteno, kao da sam spavala danima

Osećam kako se telo grči, kako mi je grlo suvo i kako ubrzano dišem, a strah je sve intenzivniji. Ponovno proživljavam ono što me svakog puta izbezumi. Ako napravim još jedan korak, past ću. Uz Radakovićeve uputstva usmeravam situaciju i pokušavam preuzeti kontrolu nad njom.

Nakon suočavanja sa strahom vreme je da sve loše emocije i probleme otpustim. Radaković mi daje uputstva da uđem u eskimski iglu na čijem se sivom plafonu nalaze crveni i beli papirići. Na crvenima su ispisani moji strahovi i problemi i njih moram skinuti, pocepati i baciti, što i činim. Nakon toga sledim uputstva i ulazim u vulkan, u kojem se takođe nalaze problemi i strahovi te ih rukama trebam izbaciti iz vulkana.

Nakon čišćenja od strahova i problema hipnozu završavamo jednom od tehnika čišćenja emocija. Zamišljam kako sam na morskoj obali, opuštam se i otvaram oči. Osećam se neopisivo opuštena, kao da sam spavala danima, te ga odmah pitam trebam li se tako osećati. Kaže mi da svako na svoj način reaguje na hipnozu.

Žena sa žabama i problemi potencije

„Ne čini sama trauma čoveka bolesnim nego nemogućnost proživljavanja te traume jer, kad se potisne, ona stalno hoće napolje, što i dovodi do strahova i fobija“, objašnjava mi sagovornik. Pitam ga zašto iglu i vulkan, objašnjava mi da oni predstavljaju potisnutu ljudsku podsvest. Od Radakovića dobivam i domaću zadaću, CD sa vežbama i tehnikama puštanja i oslobađanja od strahova.

Taj univerzitetski specijalista psihosocijalnog pristupa u socijalnom radu i psihoterapeut ističe kako mu ljudi dolaze sa raznim strahovima, od otvorenog i zatvorenog prostora, visine, vode, žaba.

„Imao sam slučaj žene od sedamdesetak godina koja je imala takvu fobiju od žaba da nije mogla ići u svoju vikendicu u Zagorje. Pamtim slučaj žene koja se bojala golubova. Kad bi izašla iz javnog prevoza, a od stanice do mene je imala 50 metara, toliko je bila maštovita da bi smislila 16 najcrnijih scenarija koji bi se mogli dogoditi na tom kratkom putu „, priseća se Radaković jednog od slučajeva.

Bavi se mnogim oblastima, ne samo strahovima i fobijama, hipnozom, kaže, leči pušenje, zavisnost, depresiju, anksioznost, nesanicu … Otkriva mi da mu sve više u poslednje vreme dolaze mladi muškarci, menadžeri između 30 i 50 godina koji imaju problema sa potencijom , a uzroke treba tražiti u zavisnosti o pornografiji. Kaže kako mu u zadnje vreme učestalo svake nedelje dolaze nove klijentkinje koje su u mlađim danima silovane.

Iako dolaze zbog drugih razloga, tokom hipnoze se otkrije da je začetak problema u silovanju koje se dogodilo u mlađoj dobi. „Većinom je reč o ženama na visokim pozicijama koje nisu disfunkcionalne, ali su im takve životne traume ostavile veliki trag na sadašnjem životu“, ističe Radaković, koji je jedini u Hrvatskoj sertifikovani terapeut instituta TNI (The Nevton Institute), najpoznatije ustanove za regresoterapiju u svetu.

Problem bi mogao biti nešto sasvim drugo

Dva dana nakon hipnoze odlazim na seansu kod psihologa Ivana Modrušana po još neke odgovore vezane uz pitanja o mom strahu od visine.
„Strah od visine objasnio bih najgeneralnijom mogućom rečenicom – čovek spremi sve u jedno i onda se ne mora bojati svega ostalog“, objašnjava mi dok sjedam na kauč u njegovoj ordinaciji i govorim mu zašto sam ga posetila.

Modrušan mi priča slučaj muškarca kojim se trenutno bavi. „Počeo mi je dolaziti zbog straha od petardi, koje su ga toliko izludile da se oseća potpuno bespomoćan. Objašnjavam mu i nagovaram ga da stavi petardu u džep i prošeta gradom. On pruža izuzetan otpor prema toj ideji „, govori psiholog. Znači, suočavanje sa strahom je najbolja metoda prevazilaženja straha? pitam ga zbunjena.

Preusmeravanje fokusa

„Suočavanje sa svojim strahom jako je dobar način na koji ga se može suzbiti. No trebamo biti svesni da je strah većinom vrh sante leda ostatka koji ne vidite „, pokušava mi dati smernice i objasniti problem te da je uzrok možda nešto sasvim drugo. Modruš me ispituje kad sam se prvi put susrela sa tim osećajem. Ispričam mu svoj prvi susret sa strahom na kuli Lotrščak.

Pripoveda mi o čoveku kojeg je otac kao dečaka odveo na najvišu tačku Kalnika digavši ga na ramena kako bi mu pokazao da je on sada tamo najviši na svetu. Dečak se u tom trenutku, umesto da uživa, zgrozio zbog čega ga je posle bilo strah visine. Jedan od saveta koji mi pruža jest da je dobar način suočavanja sa strahom preusmeravanje fokusa na nešto drugo.

Priseća se čoveka koji je osećao strah od visine, ali se u isto vreme bavio paraglajdingom. Objašnjava mi da je to jako dobar način suočavanja, preusmeravanje svoje pažnje na nešto drugo. Dakle, taj je čovek preusmerio fokus na upravljanje letelicom, i to vrlo uspešno.

„To vam je kao kad se košarkaš, dok zakucava loptu, udari u mišić, koji ga počne jako boleti. Priđe mu trener, skine patiku i lupi ga po palcu. U tom trenutku košarkaš je prestao osećati bol u mišiću.

Možda je primer banalan, ali najbolje objašnjava kako to funkcioniše „, kaže Modrušan, a moram priznati da me taj stvarno banalan primer nasmejao jer stvarno, pomislila sam u sebi, ne znam kako bi mi on mogao pomoći. Poenta priče o košarkašu je, kaže, da se i bol i strah mogu preusmeriti ili prerasporediti, a to pomaže.

Odlučila sam proveriti funkcionišu li ove tehnike

On uvek preporučuje tehnike opuštanja, autogene treninge, koji su izuzetno korisni. Ali sugeriše mi da trebam proveriti je li pojava straha povezana s određenim životnim periodima. Moram priznati da sam iz Modrus ordinacije izašla poprilično zbunjena.

Stekla sam utisak da nisam dobila konkretne odgovore. Međutim, kad je cela seansa sjela na svoje mesto, zaključila sam da sam saznala ono što me najviše zanimalo, a to je – kad se taj strah javlja. Ali taj ću podatak zadržati za sebe.

Nakon svega otišla sam testirati samu sebe u trgovački centar vožnjom po pokretnim stepenicama do najvišeg sprata. Želela sam proveriti jesam li iz ovoga nešto i naučila. Tokom prve vožnje osećala sam se poprilično usrano pa sam čak i urednici poslala poruku da nema tu nikakve pomoći. Popela sam se na vrh i spustila dole, kao i nebrojeno puta do tada, ali i dalje osećaji nisu bili prijatni.

Onda sam odlučila primeniti ono što sam ova dva dana i slušala, preusmeriti fokus na nešto drugo ili pozitivno misliti. Okej, već drugi put je bilo malo bolje. Kao i u svemu, i u savladavanju strahova potrebno je puno rada na sebi i vežbanja.