DR JAN STIVENSON I MISTERIJE REINKARNACIJE: TRI NAUČNO POTVĐENA SLUČAJA KOD DECE (3 PRIČE)- VIDEO

Iako je reinkarnacija u istočnim zemljama pojava u koju većina ljudi i danas ne sumnja, o njoj se poslednjih decenija najviše govori u zapadnom svetu, pa mnogi smatraju da je ponovno rođenje, ili seoba duše iz tela u telo, tek „pomodni trend“ zapadnjaka, sudeći po broju slučajeva o kojima se piše i snimaju filmovi. Da nije tako, još 60-ih i 70-ih godina prošlog veka potvrdio je američki psihijatar, doktor Jan Stivenson, koji se specijalizovao za ispitivanje reinkarnacije kod dece i proveo dosta vremena, između ostalog, u Turskoj i Libanonu i o tome objavio knjigu „Slučajevi reinkarnacije – Libanon i Turska“. U njoj se nalaze i tri sledeće priče.

Kao musliman, Abdulkerim se u toku meseca ramazana uzdržavao od alkohola, a onda su došla tri dana seker bajrama, kada je alkohol dozvoljen, i 26.februara 1963. godine on je sa prijateljima pio rakiju u Antakiji. Kada je bilo vreme da krenu kući, zamolili su prijatelja Čevrija Simseka da ih odveze i grupa se ukrcala u minibus i krenula prema Bedirdžeju. U njoj su pored Abdulkerima bili i Sufi Elmas, Husein Jenojcak i Abdulgani Kizildag, koji je izašao na benzinskoj pumpi na kojoj je radio.

Kada su se približili mostu kod sela Karaali, iz suprotnog pravca naišao je kamion, čija su svetla zaslepila vozača Čevrija, pa je minibus sleteo s puta, udario u stub mosta i prevrnuo se. Abdulkerim, koji je sedeo pored vozača, poginuo je na mestu, a jedna cipela mu je spala s noge.

Plaši se mosta

Mesec dana posle Abdulkerimove smrti, u selu Karaali rođen je Nedžad Kajlak, koji je između svoje druge i treće godine počeo da priča o svom prošlom životu, o zemlji koju ima pored autoputa, i o pogibiji u nesreći kod mosta. Rekao je da je bio praznik, da je pio rakiju i da je izgubio cipelu. Imena drugara koji su bili s njim je tačno naveo, da su Čevri i Abdulgani bili u minibusu, i da Abdulgani radi na benzinskoj stanici. Nije se sećao da su Abdulganija ostavili pre udesa, a kao jednog od saputnika naveo je i Remzija, koji je, doduše, bio vlasnik vozila i pio s njima te noći, ali nije putovao u Bedirdže.

Nedžadova porodica čula je za nesreću na Karaali mostu, ali ne i detalje o njoj, tako da mališanu nisu mogli da saopšte sve detalje. U to vreme, dečaka je njegov stariji brat jednom poveo u šetnju i kada su stigli ispred mosta, Nedžad je postao uznemiren, počeo je da plače i nije hteo da pređe most. Na pitanje zbog čega, bratu je odgovorio da je na tom mestu poginuo u saobraćajnom udesu, kada je izgubio i cipelu. Doktor Stivenson, koji je razgovarao sa Nedžadom, zabeležio je da je njegova fobija od mostova potrajala do desete, a strah od automobila do sedme godine.

Kako je dečak pričao o ženi Sureji iz Arsusa i „svojim“ sinovima mehmetu i Aliji, kao i kćerki koju je zvao Enver, što je možda bio pokušaj da izgovori ime Munever, Abdulkerimova udovica čula je za to i u jesen 1966. godine došla da ga poseti. Nedžad je odmah prepoznao i rekao: „Ti si moja žena!“. Rekao je takođe da je rodila još jedno dete posle njegove smrti, i pitao za svoju majku Fatmu i sestru Katif iz prošlog života! Sureji su potekle suze i pitala je: „Kako si mogao ostaviti Sureju?“. Nedžad je odgovorio: „Ali, ti si Sureja!“

Nakon toga, dečak je, sa svojim roditeljima iz sadašnjeg života, uzvratio posetu i u Surejinoj kući prepoznao svaki kutak i sve detalje. Na porodičnim fotografijama, koje mu je pokazao Surejin otac, a njegov „tast“, identifikovao je sve članove porodice, a onda je nenajavljeno stigao Mehmet, Abdulkerimov stariji sin. Čim ga je video, Nedžad je odmah rekao: „Mladić je moj sin!“

Hasan Bereket bio je jedan od ljudi koji su pili rakiju sa Abdulkerimom te kobne noći, i sa još dva prijatelja došao je 1968. godine da poseti Nedžada, koji je tada imao pet godina. Iako ga ranije nikada nije video, mališan mu se odmah obratio rečima: „Kako si, Hasane?“, a prepoznao je i druga dva prijatelja. Kao dete, kaže Jan Stivenson, Nedžad je pokazivao preranu sklonost prema rakiji.

To što je Nedžadova majka u vreme Abdulkerimove pogibije bila u osmom mesecu trudnoće, a posle samo mesec dana rodila dete koje je nasledilo njegovu dušu, Stivenson je objasnio „dvojnom inkarnacijom“ – fenomenom da je duh u stanju da istovremeno bude u više od jednog ljudskog tela. Po njemu, glavni razlog ove pojave je težnja za rasterećenjem karme i mogućnost da je duša, ili podsvest, svesna sudbinskih dogaaja, kao što je predstojeća smrt, i da na taj način već počinje svoju narednu inkarnaciju, kako bi nastavila ispunjavanje svog zadatka na fizičkom planu i održala povezanost sa voljenima iz prethodnog života.

Davljenje Mehmeta Kosmena

Mehmet Kosmen rođen je oko 1898. godine u selu Kajiš, oko 20 kilometara od grada Adane. Kada je imao oko 40 godina, bilo je leto i on je
žnjeo, slagao i vršio žito uz pomoć konja i dolapa. Kako je konj bio prekriven prašinom koja se dizala, odveo ga je do reke Sejhan, gde ga je inače kupao i na mesto na kojem je voda obično bila plitka.

Tu se odigrala drama, jer konj nije hteo da uđe u vodu čiji se nivo podigao, ugrizao je Mehmeta za rame, a on mu je stavio korpu na gubicu i naterao ga u dublju vodu. Konj je nastavio da se bori i povukao svog gazdu, koji nije znao da pliva, u dubinu, pa se on udavio. Kada su našli Mehmetovo telo, ruke su mu bile omotane oko neke grane, za koju se uhvatio u pokušaju da se spase od davljenja.

Iste godine, 1938., u selu Kajiš, u susedstvu Kosmenovih, rođen je Sulejman Zejtan, koji je od rođenja bio gluvonem. Čim je prohodao, mali Sulejman krenuo je prema kući Kosmenovih, koja je od njegove bila udaljena oko trideset metara. Uporno je bežao iz svoje kuće a Stivenson je zapazio da se centar sela nalazio u suprotnom smeru, i da bi bilo za očekivati da dete privlači selo i ljudi u njemu, a ne kuća na drugom kraju.

Kako ga nisu mogli sprečiti da poseti dom Kosmenovih, kada je stigao tamo, dečak je gestovima počeo da priča svoju sudbinu iz prošlog života. Desnom rukom oponašao je kretanje konja, kako je vukao uzde da bi ga naterao da uđe u reku, zatim hvatao rame za koje ga je konj ugrizao kezeći i pokazujući zube, a onda s obe ruke oko grla objašnjavao kako se davio! Na reci Sejhan pokazao je mesto na kojem se Mehmet udavio.

Mehmet Kosmen bio je vrlo pobožan, a mali Sulejman, dolazeći u kuću njegove udovice i dece, uporno je pokušavao da ukrade Kuran i odnese ga sa sobom! Isto tako, nastojao je da bivola sa njihovog imanja odvede, pokazujući pantomimom da Kuran i bivo pripadaju njemu!

Prema Mehmetovom bratu Šabanu, dečak je upirao dva prsta, spajajući ih, da bi iskazao svoju bliskost sa njim, a isto tako i prema „svojoj“ udovici Hatidže, pokazujući zatim prema svom srcu, stavljajući joj do znanja da su oni bili u ljubavi! Sve do 27. godine, Sulejman je imao strah od vode, a na venčanja Mehmetovih kćeri uvek je dolazio i plakao. Nastavio je da ih posećuje i u domovima u koje su se udale.

Jan Stivenson zaključio je da je to što je Sulejman bio gluvonem značajna potvrda onoga što je želeo da ispriča gestovima, jer o davljenju Mehmeta Kosmena i njegovoj porodici nije od nikoga mogao prethodno da čuje priču. Stivenson je uvek težio da razotkrije da li su roditelji ili neko drugi mogli da usmere dete u svedočenju o svom prošlom životu, a to je ovoga puta, zbog nedostatka verbalne komunikacije, bilo isključeno.

Javio mu se u snu

Naser Alev živeo je u selu Jukari Ekinci, oko 10 kilometara udaljenom od Antakije, i bio je veoma pobožan čovek. Sa suprugom Esmom imao je četiri sina i kćerku, a izvan sela svoj maslinjak. Kada je imao 70 godina, pao je sa stepenica ispred svoje kuće i udario glavom o kamen. U bolnici u Antakiji utvrđeno je da ne može da pokreće vilicu, što mu je onemogućavalo da jede.Umro je ujutro 21. avgusta 1960. godine a kao uzrok smrti navedeno je trovanje tetanusom.

Mehmet Toksoz, koji je poznavao Nasera, jer su im se maslinjaci graničili, i čije kuće su bile udaljene oko 300 metara, u noći na 21. avgust sanjao je svog suseda, koji mu je rekao: „Dolazim da ostanem sa tobom“. Mehmetova supruga Medina bila je pred porođaje, i u snu on se zakleo da će detetu nadenuti ime Naser. Kada je on to sanjao, Naser Alev još je bio živ u bolnici. Istog prepodneva kada je umro, Mehmetova žena rodila je sina, kojeg su nazvali Naser.

Kada je malom bilo između 2 i 3 godine, majka ga je zatekla samog u bašti kako ponavlja: „Moj sin je otišao u Belgiju“. Prišla mu je i pitala: „Zašto to kažeš? Da li ti imaš sina?“. Naser je odgovorio da ima i nabrojao njihova imena: Salih, Hasan, Zahir i Nedžim, i kćerku Elmas. Tvrdio je da mu sin Hasan živi u Belgiji, a da mu se žena zove Esma. Sve tvrdnje o porodici Nasera Aleva bile su tačne.

Dečak je ispričao i kako je umro nakon što je udario glavu, a kada su mu bile četiri godine, majka ga je odvela u maslinjak porodice Alev. Tamo je spontano prepoznao Elmas kao svoju kćerku. Kada mu je rekla da će, ako joj je otac, sigurno znati put do njihove kuće, on je nepogrešivo poveo autoputem, da bi zatim skrenuo na puteljak koji vodi do kuće Alevih. Stivenson je skicirao tu putanju i utvrdio da se kuća ne vidi s glavnog puta, pa je Naserova sposobnost da je otkrije bila ravna podvigu!

Ispred kuće zatekli su Esmu, Naserovu udovicu i dečak joj je odmah prišao i rekao: „Ti si moja žena“. Zahir Alev, Naserov sin, tada nije bio kod kuće, a kada gaje nekoliko dana kasnije mališan sreo u selu, pozvao ga je po imenu i obratio mu se kao svom sinu! Mališan je često bežao iz kuće Toksizovih u kuću iz svog prethodnog života, gde mu je sve bilo poznato, i porodica Alev ga je prihvatala, pa je ostajao i po nekoliko dana kod njih. Nastavio je da ih posećuje sve do 12. godine. Njegova majka Medina zapazila je da ima strah od visine, što je povezala s padom sa stepenica.

Istraživanjem reinkarnirane dece u Turskoj nakon dr Jana Stivensona od 2007. godine bavi se regresoterapeut Diba Ajten Jilmaz, koja za sebe kaže da se „reinkarnirala 1965. godine“ sa sklonošću prema matematici, psihologiji, parapsihologiji, sociologiji i antropologiji. Član je Međunarodne asocijacije za istraživanje regresije i terapiju uz njenu pomoć i sarađuje sa najpoznatijim stručnjacima za pitanja reinkarnacije širom sveta. Knjigu „Putovanje u dubine duše“, objavila je u Turskoj 2011. godine.

Pogledajte video: