Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Vladimir Možegov
Poljaci nisu pozvali predsednika Rusije na svoje obeležavanje početka Drugog svetskog rata.
Kabinet predsednika Poljske obavestio je Kremlj da će to biti manifestacija zatvorenog tipa. Međutim, prošle nedelje je poljski vice-premijer Jacek Sasin dao je sasvim drugo objašnjenje: „Smatramo neumesnim da godišnjicu oružane agresije protiv Poljske obeležavamo sa liderom koji protiv svojih suseda koristi iste metode“.
Zbog svega ovoga, vredi se septembrom 1939-te pozabaviti ozbiljnije nego što obično čine na Zapadu.
Zapadni liderali brane svoje `svete krave` i, čak, prete zatvorom istoričarima koji slobodno istražuju Drugi svetski rat. Pogotovo brinu o ispravnosti svega što su činili `saveznici`.
Prvi kandidat za zatvor zbog ovakvog greha verovatno bi bio jedan od kreatora „Jalte“ Josif Staljin.
On je o uzrocima Drugog svetskog rata 1952-ge rekao:
„Obe kapitalističke koalicije, koje su se sudarile u ovom ratu, računale su da će razbiti protivnika i da će zagospodariti svetom. Obe su u ratu tražile izlaz iz svoje krize. Sjedinjene Države su računale da će izbaciti iz igre najopasnije konkurente – Nemačku i Japan, preuzeti kontrolu nad svetskim tržištima i izvorima sirovina i tako zavladati svetom“.
Staljin je bio još određeniji kada je oponirao agenciji Gavas koja je optužila sovjetskog lidera da želi da rat što više produži „kako bi obe sukobljene strane bile što iznurenije“.
Njegov odgovor pojavio se u broju „Pravde“ od 1. decembra 1939-te, a u njemu Staljin, pored ostalog, piše:
„Koliko god gospoda iz agencije Gavas lagala, nikako ne mogu poreći da nije Nemačka napala Francusku i Englesku jer su Francuska i Engleska napale Nemačku i tako na sebe preuzele odgovornost za sadašnji rat.
– Ne mogu poreći ni da se Nemačka nakon otpočinjanja vojnih operacija obratila Francuskoj i Engleskoj sa mirovnim predlozima, da je SSSR otvoreno podržao mirovne predloge Nemačke jer je smatrao, a i dalje smatra, da bi što skorije okončanje rata suštinski olakšalo položaj svih zemalja i naroda.
– Ne mogu poreći ni da su vladajući krugovi Engleske i Francuske grubo odbacili mirovne predloge Nemačke, kao i pokušaje SSSR da izdejstvuje što brže okončanje rata. Evo, ovo su činjenice“.
Koliko god ovo nekima danas čudno izgledalo, činjenica je da je 1. septembra 1939-te počeo lokalni oružani konflikt između Nemačke i Poljske zbog nerešenog problema između dve zemlje povodom nemačkog grada Danciga (današnjeg Gdanjska).
Taj konflikt je u sveevropski rat prerastao tek 3. septembra 1939-te kada su Engleska i Francuska objavile rat Nemačkoj. A svetski – koji dan kasnije, kada su rat Nemačkoj objavili britanski dominioni. Zato je Staljin apsolutno u pravu: upravo su Engleska i Francuska taj konflikt pretvorile u svetski.
Sovjetski vođa je u pravu i povodom Hitlerovih predloga.
On je Englezima 1. septembra 1939-te svoju prvu ponudu dao samo nekoliko sati po otpoćinjanju rata. Tokom dvonedeljne poljske kampanje bilo ih je još sedam.
Posle razbijanja Poljske usledilo je čuveno Hitlerovo obraćanje Engleskoj i Francuskoj iz Rajhstaga:
„Ne vidim razloge da se ovaj rat nastavi… Možda jedino može da popravi finansije nekih vojnih industrijalaca, vlasnika novina ili još nekih internacionalnih biznismena koji profiziraju na ratovima“.
Ovo su fakti koje je imao u vidu Staljin. Tek je napad Hitlera na SSSR u junu 1941-ve prislio sovjetsko rukovodstvo da traži pomoć na Zapadu. Nezavisno od toga, Staljin je i 1952-ge, potpuno realistično ocenjivao „pomoć“ i ciljeve zapadnih „prijatelja“.
Danas liberalna propaganda početak nemačko-poljskog rata objašnjava Hitlerovom nezajažljivošću, njegovom željom da osvoji ceo svet. Međutim, ta propaganda se 50-ih nije usuđivala da to tvrdi.
Ni u Čerčilovim memoarima, ni u knjigama političara i istoričara tog vremena – nema takvih optužbi. To je krenulo tek kada je rat počeo da se zaboravlja, a američka propagandistička mašina preuzela kontrolu i nad evropskim medijima i fakultetima. Sve pretvaraju u farsu kojom kljukaju američku i evropsku decu u školama, a njihove roditelje – preko televizije.
Uostalom, evo šta je oficijelna engleska istoriografija o uzrocima rata pisala 50-ih godina: „Hitler uopšte nije hteo još jedan veliki rat“.
Ovo je napisao engleski istoričar Lidl Hart, autor knjige „Drugi svetski rat“.
Sa njim je saglasan drugi engleski istoričar A. Dž. P. Tejlor: „Ako Hitler nešto nije planirao, to je bio – veliki rat“.
Hart je čak naglašavao da je Hitler za veliki rat i uspostavljanje evropske dominacije mogao biti spreman najranije 1947-me. I zato što najranije tada mogao da ima stratešku avijaciju i ratnu flotu koja bi se mogla nositi sa engleskom.
Ulazak nemačkih trupa u Poljsku
Hitler je 1939-te imao armiju koja bila tek nešto jača od poljske, a slabija od francuske, a nije imala ni flotu ni strateške resurse (pre svega, svoje izvore nafte).
Nemačka nije zato mogla voditi iole duži kontinentalni rat.
Rat je postao neizbežan tek kada je Čemberlen dao garancije Poljskoj. Zato su Hitlervi zahtevi Poljskoj bili veoma meki.
Tražio je vraćanje Danciga, koji Poljacima formalno nije ni pripadao jer je bio pod upravom Lige naroda, i eksteritorijalni prolaz do njega. U zame nu je nudio priznanje prava Poljske na Istočnu Šleziju i ostale oblasti koje su nemačkoj bile oduzete u Versaju.
Čak je Varšavi nudio pomoć u opremanju luke u Gdinji i mirovni sporazum na 50 godina.
Međutim, Poljaci su sa engleskim garancijama izgubili svaki osećaj za realnost. Čak su počeli represije protiv nemačkog stanovništva, čime su izazvali talas emigracije i humanitarnu katastrofu na poljsko-nemačkoj granici.
Od marta do avgusta 1939-te preko 70.000 Nemaca je pobeglo od poljskog terora. Hart ukazuje da je drskost Poljaka išla dotle da su nemcim pretili napadom na berlin i tvrdili da će ga zauzeti za samo dve nedelje.
Engleski istoričar Dejvid Irving u svom kapitalnom delu „Hitlerov rat“ citira poljske dokumente koji su mu dali argumente da napiše da depeše poljskih ambasadora iz Vašingtona i pariza otkrivaju podstrekačko delovanje Ruzvelta prema britaniji i Francuskoj.
U novembru 1938-me je Ruzveltov prijatelj Vilijam Bulit preneo Poljacima da predsednik SAD priželjkuje „sudar Nemačke i Rusije, da bi demokratske nacije mogle da napadnu Nemačku“.
Bulit je još, u proleće 1939-te, otkrio da Ruzvelt ima nameru da se uključi tek kad rat bude pri kraju.
Američki profesor Čarls Tanzil ovako 1952-ge rezimira svoja istraživanja:
„Ruzveltova težnja ka miru u Minhenu 1938-me, kao i njegovo prisiljavanje Engleske, Francuske i Poljske da istupe protiv HHitlera 1939-te ima samo jedno objašnjenje. predsednik SAD nije želeo rat u Evropi koji bi se završio pre nego što SAD uspeju da se u njega umnešaju“.
Dakle: ko je zaista potpalio Drugi svetski rat?
Nije li došlo vreme da se na te događaje pogleda očim oslobođenim liberalnih mitova?
Ruska istoriografija i na Prvi i na Drgi svetski rat treba da gleda približno onako kao Staljin: za veliki rat su najzainteresovaniji bili engleski i američki najviši politički i finansijski krugovi koji su se bojali rasta moći Nemačke i Rusije.
Ako uspemo da argumentujemo i moćno plasiramo ovu tezu – brzo će doći neslavni kraj hegemonije svetskog liberalizma koji svoje krize rešava u katakombama svetskih ratova i drži se i na mitu o Drugom svetskom ratu.
Liberali odlično shvataju koliko je ovakav obrt za njih opasan. Zato njihova kaznena mašinerija preti strašnim kaznama svakome ko udari na njihove `svete krave`.
Ali, Rusija treba da bude svesna kakvo moćno geopolitičko oružje ima u rukama.
Ruski istoričari su u stanju da – uz pomoć svojih konzervativnih kolega u Evropi i Americi – naprave tu za liberalni globalizam smrtnonosnu bombu i da je aktiviraju.
