Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Bojovići i Šaranovići, dve nekada bliske porodice, godinama su vodile rat do istrebljenja. Ove godine smo videli možda i poslednji čin te vendete, a sve je počelo još 2009. godine.
Mada ratovi sukobljenih kriminalnih grupa nisu retkost, nijedan rat klanova na ovim područjima nije bio ovoliko ličan.
Stara gangsterska uzrečica da je „sve to biznis“ ovde je potpuno pogažena: u sukobu Šaranovića i Bojovića baš ništa nije bilo samo posao.
POMOĆ KUMA
Branislav Šaranović je te 2009. već imao mitski status u svetu s one strane zakona. Bio je jedan od poslednjih preživelih iz generacije prvih veliki jugoslovenskih gangstera – od Ljube Zemunca do Arkana.
Malo pominjani u javnosti, on i njegov brat Slobodan godinama su bili nekrunisani kraljevi kocke na Balkanu, a reputaciju su stekli još početkom osamdesetih.
Zato čudi činjenica da se neko drznuo da krene na kumovsku porodicu Šaranovića u Crnoj Gori, konkretno Slobodana Radonjića, sina Branislavljevog kuma Danila. O nestanku mlađeg Radonjića poznato je tek ovo: u julu 2009. na mobilni telefon ga je pozvao Baranin Luka Đurović, desna ruka Luke Bojovića u Crnoj Gori. To je bio poslednji put da se čulo za ovog momka, a odustavši od poverenja u policiju, otac Danilo zamolio je kuma da sprovedu internu istragu i pronađu Đurovića i one koji su bili odgovorni za Slobodanov nestanak.
Šta je bio uzrok ubistva (iako telo nikada nije nađeno, veruje se da je Radonjić ubijen) nije poznato. Jedini pominjani motiv bila je borba za prevlast na narko-tržištu.
BOJOVIĆ BIO BRŽI
U oktobru iste godine obruč oko Đurovića ali i Bojovića polako se zatvarao. Privatna Šaranovićeva istraga možda bi i urodila plodom da Luka Bojović i njegovi saradnici u Srbiji nisu bili brži. Na uglu ulica Neznanog junaka i Veljka Lukića Kurjaka na Dedinju 8. oktobra, pola sata posle ponoći, Šaranović je izrešetan dok je izlazio iz svog automobila. Na njega su pucala dvojica atentatora koji su ulicom prozujali na skuterima, a na Branislava su iz automatskog oružja sasuli više od 20 metaka.
Bilo je očigledno da je Branovo ubistvo brižljivo planirano. Šaranović, inače, nije živeo u Beogradu, već na relaciji Crna Gora – Engleska pa su ubice morale da znaju ne samo gde živi već i kada će se zateći u srpskoj prestonici, u kojoj se obično zadržavao po tek nekoliko dana.
Policijska istraga nije dala rezultat, pa je, po oprobanom receptu, brat Slobodan odlučio da stvar uzme u svoje ruke. Ubrzo je posegnuo za neobičnim rešenjem: ceo Beograd, a naročito vrata svojih menjačnica (kojih je u Beogradu posedovao nekoliko) izlepio je svojevrsnim proglasom, u kom se zakleo da će svakome ko mu dostavi informaciju o tome ko je ubio njegovog brata dati nagradu od milion evra, te da mu ni na koji način neće nauditi. No, sudbina zaraćenih porodica ovde je već bila zapečaćena: dve godine kasnije, ubijen je i Branov kum Danilo Radonjić u Zemunu, i tada je bilo vreme za kontranapad.
BRAT ZA BRATA
U međuvremenu, dešava se i hapšenje koje će delimično poremetiti osvetničke planove: u februaru 2012. u Španiji je pao Luka Bojović, čovek koga je policija označila kao jednog od najvećih narko-bosova Balkana i naslednika ozloglašenog zemunskog klana. Iduća, 2013. godina, biće još gora po Bojovića i privatno i poslovno.
U aprilu te godine, u ranim jutarnjim satima, u centru Beograda, ubijen je Lukin brat Nikola dok je dolazio ocu u posetu. Izrešetan je u grudi sa više od 10 hitaca, u akciji koja je pripremana danima. Time je krvna osveta – prema tipičnim crnogorskim običajima – bila u potpunosti izvršena: brat za brata.
Nikola Bojović, inače, nikakve veze nije imao sa poslovima svog brata – bio je mladić nepoznat organima gonjenja. Inače, takođe 2013. u Budvi, ubijen je Miloš Vidaković (navodni pripadnik Bojovićeve grupe), a u saobraćajnoj nesreći na magistrali između Kotora i Tivta gine i Luka Đurović, čovek od kog je sve počelo.
„NEĆU DA UMREM KAO MIŠ“
Nakon svega, krvava 2013. morala je biti kraj vendete. Ipak, godinu dana kasnije, u Beogradu je ubijen i Rade Rakonjac, jedan od Bojovićevih najbližih saradnika i stari ratni drug iz vremena kad su obojica bili u Arkanovim „Tigrovima“.
U međuvremenu, pohapšene su ubice Nikole Bojovića i optužnice protiv grupe oko Šaranovića konačno su podignute, a suđenje je počelo početkom ove godine – ali bez Slobdana na optuženičkoj klupi.
Šaranović je pušten na slobodu u Crnoj Gori zbog teškog zdravstvenog stanja, a, iako mu je u naselju iznad Budve, gde je živeo sa suprugom, određeno policijsko obezbeđenje, on je svoje poslednje dane proveo bez straha.
– Imam skoro 80 godina. Bolestan sam. Ne pada mi na pamet da se pod stare dane krijem: nikad nisam bio miš, neću ni sad – rekao je Slobodan.
Ubijen je nekoliko meseci kasnije. Umro je na rukama svoje supruge.
KO SU BILI ŠARANOVIĆI?
Ova braća iz Danilovgrada mitski status stekla su 80-ih godina i to, konkretno, nakon spektakularnog Branislavljevog beksta iz zatvora u Diseldorfu i kasnije pljačke kazina u Portorožu, u kojoj je, navodno, pokradeno nekoliko stotina hiljada maraka.
Ni Slobodan ni Branislav, inače, nikada nisu osuđivani u Srbiji i Crnoj Gori, a ako izuzmemo nekoliko ubistava u kojima se spekulisalo da su umešali prste, nisu imali ni zvanični ni nezvanični policijski dosije. Njihovom uspehu, priča se, kumovala je bliskost sa crnogorskim ogrankom DB (danas ANB) i uopšte političkoj vrhuški te zemlje.
Šaranovići nikada nisu imali klan i nisu se bavili trgovinom narkotika. Firma Slobodana Šaranovića „Slobšar & Co“ našla se, inače, na neslavnom četvrtom mestu po zaduženosti u Crnoj Gori, i to zbog kredita od vrtoglavih 6,5 miliona evra, koji nije vraćen.
BRANOV KAZINO U RUKAMA BOJOVIĆA
Nakon ubistva Branislava Šaranovića 2009, kazino „Slavija“ praktično je pušten niz vodu. Igrom slučaja, u žižu javnosti ponovo je dospeo nedavno, nakon hapšenja njegovog novog vlasnika Vladimira Popovića Popa (41) zbog iznude početkom ove godine. Vlada Pop se, inače, povezuje sa klanom Luke Bojovića, a obaveštajnim krugovima kruže priče da je kockarnica omiljeno stecište ozloglašenog škaljarskog klana.
(Mihailo Jovićević)
