Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Piše: Vladimir Možegov
Pre tačno sto godina je u Versaju počela mirovna konferencija na kojoj je stavljena tačka na Prvi svetski rat, ali je sama – po uverenju većine istoričara, postala glavni uzrok još čudovišnijeg Drugog svetskog rata.
Vreme i mesto konferencije izabrao je francuski premijer Klemanso. Upravo u versajskoj Galeriji ogledala je 18. januara 1871-ve – posle pobede u francusko-pruskom radu – Oto fon Bizmark proglasio rođenje nove nemačke imperije – drugog Rajha.
Po zamisli Klemansoa, Nemačka imperija je trebalo da baš u Versaju – u istoj dvorani – išćezne.
U Versaju je pobednička velika trojka – Velika Britanija, Francuska i SAD – proglasila Nemačku glavnim krivcem za rat. Međutim, istina je da Nemačkoj – da bi postala evropski hegemenon – rat uopšte nije bio potreban. Ona je svoje ciljeve mogla ostvariti i čisto ekonomskim metodima. Bilo joj je dovoljno da samo završi železničke pruge prema srcu Azije, a za to joj je bio potreban mir.
Rat je strasno želela Francuska koja je sanjala o vojnom revašu i vraćanju Alzasa i Lotaringije.
Rat je želela i Engleska koja je sa uznemirenošću gledala na sve veće ambicije Nemačke i Rusije jer ih je doživljavala kao pretnju svojoj svetskoj dominaciji.
Rat su želeli i pravi gospodari SAD – najveće bankarske kuće sa Volstrita bez kojih Prvi svetski nije bio moguć ili ne bi dugo trajao.
Taj rat je zemljama-učesnicama uzeo basnoslovni novac. Samo direktni ratni rashodi od 1914. do 1918. bili su 186 milijardi zlatnih američkih dolara. Ukupni rashodi bili su bezmalo još toliki.
Zaraćene strane su dnevno trošile preko 15 milijardi današnjih dolara SAD.
Ako se ima u vidu da je pred rat nacionalni dohodak Engleske i nemačke bio po 11 milijardi zlatznih dolara, a Rusije 7,5 milijardi i Francuske 7,3 – lako je zaključiti da su sve zaraćene strane već na kraju prve ratne godine bile bankroti.
Pa kako je onda rat moga da i dalje traje? Veoma prosto.
Zemlje uključene u rat imale su moćne kreditore koji su bacali novac na tinjajuće ugljeve rata.
Glavni (su suštini, jedini) kreditor svetskog rata bio je američki Sistem federalnih rezervi. Jer, tokom sve četiri godine rata – bio je njegov glavni, ako ne i jedini, finansijer.
Još tačnije, konglomerat američkih bankarskih kuća finansirao je Englesku, Engleska Francusku, a Francuska – Rusiju.
Nije bila prikraćena ni Nemačka. Na njenoj strani bile su osnovne banke nemačkih Varburga i Šifova.
Direktni ratni rashod dostigli su 186 milijardi dolara. Ta suma je bila tri puta veća od vrednosti železničke mreže na celoj planeti na početku 20-og veka.
Krajem rata je samo Britanija bila dužna bankarima iz SAD preko 8 milijardi funti, a za gradnju od 1907-me i 1914-te svoje flote drednouta, najmoćnije u svetu, nije potrošila ni 50 miliona funti.
Jasno je, dakle, ko je bio pravi pobednik u Prvom svetskom ratu. Bili su uz Vudro Vilsona, u američkoj delegaciji u Versaju, a prezimena su im – Leb, Morgan. Kun, Vargurg, Šif… U toj sviti je bilo 1300 ljudi.
Evo pikantne situacije: dok je Pol Varburg, tvorac američkog Sistema federalnih rezervi i njen prvi šef, kao član Vilsonove delegacije primao kapitulaciju Nemačke – njegov rođeni brat, Maks Varburg, bankar kajzera Vilhelma i šef Tajne službe nemačke, bio je u delegaciji koja je tu kapitulaciju potpisala.
Vilson je je kao razlog za ulazak SAD u rat proglasio: učiniti svet bezbednim za demokratiju. A šta je to stvarno značilo?
Srušiti sve evropske tradicionalne monarhije i imperije kao smetnju slobodnom protoku kapitala! To je i bio rezultat prvog svetskog rata.
Nestale sučetiri imeprije – nemačka, austrougarska, ruska i otomanska, dolar je potisnuo funtu i preuzeo ulogu glavne svetske valute, a Njujork je od Londona preuzeo štafetu finansijske prestonice sveta.
Nemačka je u versaju izgubila 70.000 kvadratnih kilometara teritorije i sve kolonije. Zabranjeno joj je bilo da ima savremeno naoružanje i ratnu mornaricu. Njena armija bila je svedena na 100.000 vojnika sa puškama.
Morala je da plati 132 milijarde zlatnih maraka ratne odštete, što je bilo dva puta više od nacionalnog dohortka nemačke 1913-te godine.
U novembru 1923-će je vredela trilion običnih maraka, a dečja smrtnost bila je na nivou 20 odsto.
U Bavarskoj i `crvenim oblastima` aktivirala se Kominterna, a po periferiji zemlje su vršljali separatisti koje su finansirali Francuzi i Italijani. Nemačka je bila na ivici haosa i raspada.
Već 19124-te su nemačke železnice, osnovna proizvodnja i finansijski sistem prešli pod kontrolu „grupe Morgan“.
Pod kontrolom američkih bankara bile su i sve osnovne stavke državnog budžeta – akcize- carine i emisija novca.
Marka je prestala da postoji i bila zamenjena „zlatnim standardom“, faktički – dolarom.
U Berlinu i Hamburgu pojavili su se raskošni hoteli, a pred njima gomile nemačke dece oba pola koja su se bavila prostitucijom…
Tako je počela „Vajmarska Republika“.
Valjda je sa ovim malo jasnije gde se rađaju i otkuda u ovaj najbolji od svih mogućih svetova dolaze Napoleoni i Hitleri…
