ZAPAD U ŠOKU: RUSI NAPRAVILI PODVODNO ČUDOVIŠTE „SKIF“ TERMONUKLEARNI „KOLOS“ KOJI LEDI KRV U ŽILAMA

Rukovodilac komiteta Saveta Federacije za pitanja odbrane i bezbednosti, bivši komandant VKS general-pukovnik Viktor Bondarev, nedavno je saopštio da će se hiperzvučna protiv-brodska raketa „Cirkon“, ali i raketno podvodno čudovište „Skif“ uskoro naći u arsenalu ruske armije.

Tačnije, on je prilikom nabrajanja najnovijih dostignuća ruske vojne industrije, napomenuo da se ova perspektivna sredstva već nalaze u naoružanju ruske armije! „Danas u arsenalu imamo jedinstvene strateške bombardere (Tu-160), operativno-taktičke raketne sisteme sa moćnim balističkim i krstarećim raketama (porodica ’Iskander’), teške raketne sisteme ’Sarmat’, sisteme PVO (S-400), interkontinentalne balističke rakete, nuklearne raketne krstarice sa moćnim protivbrodskim raketama (hipersonična raketa ’Cirkon’) i rakete ’Skif’ bazirane na morskom dnu“, rekao je general Bondarev. Da li je ova izjava bila plod greške, ili ne, ostaće zagonetka. Međutim, ona je poprilično zatresla javnost sa suprotne strane Atlantika i Tihog okeana.

 

Za sada, ova sredstva zvanično nisu u operativnom sastavu ruske armije, i njihov razvoj je još u toku.

Senator je napomenuo da se očekuje ozbiljan razvoj ruske armije u tehnološkom smislu, i da na tom planu u narednih 10 godina možemo da očekujemo brojne novitete. To će se pre svega odnositi na kapitalni vazduhoplovni projekat novog lovca-presretača, zatim projekte novih obrazaca udarnih bespilotnih letelica, kao i nove generacije visoko-preciznih bombi i raketa. Međutim, stručnu javnost je najviše zainteresovala perspektivna balistička raketa „Skif“.

Naime, radi se o interkontinetalnoj balističkoj raketi koja može da nosi termonuklearne bojeve glave ogromne snage, a koja se bazira u specijalnim podvodnim kontejnerima koji se ukopavaju na dno mora i okeana, ili jednostavno odlažu na dno. I ranije su postojale priče o ovakvom tipu strategijskog oružja, ali je njegov razvoj bio pod neprozirnim velom tajne, i generalno zvaničnici ali i ljudi iz vojske o njemu su malo govorili.

I „Cirkon“ i „Skif“ se namenjeni opremanju ruskih pomorskih i strateških nuklearnih snaga. Projekat „Skif“ je u strateškom smislu daleko ozbiljnije oružje, jer se radi o raketi koja može da nosi nuklearne bojeve glave. U njegovom stvaranju učestvuje „krem“ ruske vojno-tehničke inteligencije. U razvojnom timu se nalaze naučno-istraživački potencijali čuvene ruske kompanije koja je specijalizovana za pomorsko naoružanje CKB „Rubin“, i Državni raketni centar iz grada Mijas koji je specijalizovan za konstruisanje raketno-kosmičke tehnologije. Inženjeri iz kompanije „Rubin“ su razvili podvodnu platformu (raketni kontejner) za bezbedan smeštaj rakete, dok je tim naučnika iz Mijaska razvio kompletnu raketu.

U zavisnosti od mesta baziranja, balističke rakete opremljene nuklearnim bojevim glavama se dele u tri grupe. Rakete kopnenog, pomorskog i vazdušnog baziranja. Rakete pomorskog baziranja se nalaze u osnovnom naoružanju udarnih strateških nuklearnih podmornica, a koje se u najvećoj tišini kreću svetskim okeanima.

Jedan od osnovnih zahteva kada se govori o ovom oružju je visok stepen tajnovitosti tačnog mesta njihovog baziranja. Ovo je neophodno iz prostog razloga, da neprijatelj prilikom hipotetičkog totalnog rata, prvi ne izvrši nuklearni udar po ovim lokacijama i na taj način onemogući uzvratni odgovor prepun gneva u kojem definitivno ne bi bilo pobednika.

Po stepenu ugroženosti od otkrivanja, najslabija karika u nuklearnoj trijadi predstavljaju rakete koje se baziraju na kopnu u stacionarnim podzemnim silosima. Ovo je povećavalo rizik od prevremenog otkrivanja, posebno kada se rapidno modernizovala tehnologija koju danas koriste vojni sateliti. Međutim, uskoro su se pojavile mobilne verzije interkontinentalnih balističkih raketa (u daljem tekstu IBR) „Topolj“ i „Jars“ koje su u ogromnoj meri neutralisali ovu pretnju.

Danas se u stacionarnim silosima nalaze impozantne IBR „Vojvoda“(ili „Satana“ po terminologiji NATO). Međutim, ovi silosi su u međuvremenu tako ukopani i obezbeđeni, da bez većih problema mogu da izdrže i masivan nuklearni udar. U ovim silosima će se bazirati i budući naslednik „Vojvode“- interkontinentalni balistički super-teškaš „Sarmat“.

Što se tiče daljeg stepenovanja rizika od prevremenog otkrivanja, tu se nalaze rakete koje se baziraju u vazduhu, a nalaze se u naoružanju strategijskih bombardera (Tu-95, Tu-160). Međutim, neuporedivo najveći stepen tajnovitosti imaju rakete sa podvodnim baziranjem. Dakle, one rakete koje se nalaze u sastavu nuklearnih podmornica. Približno isti takav stepen, ako ne i veći, imaće IBR „Skif“ koje će biti bazirane u specijalnim podvodnim kontejnerima postavljenim duboko na morskom dnu. Jer, podmornica ipak stvara određenu buku i šum prilikom plovidbe i može se registrovati sofisticiranim sonarima, iako je to sa današnjom tehnologijom izrade podvodnih plovila đavolski težak zadatak.

Kada je u pitanju „Skif“ tu se praktično ništa ne dešava. Večni mrak i grobna tišina, koju može da prekine samo grmoglasan zvuk raketnog motora.

Postoje šturi podaci da je ispitivanje ove rakete izvedeno 2008.godine. Gde se to desilo, to niko ne zna. Kasnije su se pojavile informacije da je ovaj eksperimentalni obrazac rakete prošao etapu dodatne modifikacije čime su otklonjeni svi uočeni nedostaci koji su se pojavili prilikom probnog lansiranja.

Već 2013.godine raketa je ušla u proces složenih tehničkih ispitivanja koji se obavljaju pred uvođenje u naoružanje. Tačnih podataka, da li je „Skif“ uveden u operativno naoružanje za sada nema. Ukratko, čitav ovaj projekat je do krajnjih granica tajnovit i sve je oko njega maglovito.

U suštini sama raketa «Skif» i ne predstavlja nešto posebno sa konstrukcione strane. Najverovatnije se radi se o modifikaciji rakete „Sineva“ ili „Lajner“, koje su takođe konstruisane u Državnom raketnom centru iz grada Mijas. Postoji mogućnost da je kao osnova za „Skif“ poslužila i najnovija podvodna raketa „Bulava“.

Međutim, ovu raketu su konstruisali raketni inženjeri druge kompanije iz Moskovskog instituta toplotehnike. Pošto se radi o stacionarnoj raketi, koja mora da ima operativni doseg od najmanje 11000km i koja može da ponese veliki broj nezavisno usmerenih bojevih glava, „Bulava“ najverovatnije nije uzeta u razmatranje kao baza za razvoj ove rakete, pošto je njen operativni domet značajno manji od projektovane daljine, a i ograničen je kapacitet njene nosivosti.

Osnovni konstrukcioni problem je bio kako izgraditi podvodnu platformu za ovu raketu. Postavlja se pitanje da li se ova platforma ukopava na morsko dno, ili je samo na njega položena u obliku transportnog kontejnera. Ovaj kontejner mora da ima takve karakteristike, da izuzetno složeni i veoma osetljivi mehanizam kakav je definitivno IBR, može decenijama da ostane u morskoj dubini. Drugi ozbiljan problem je vezan za upotrebljivost rakete. Naime, potrebno je napraviti takvu platformu koja će obezbediti 24-časovno borbeno dežurstvo IBR za dugi niz godina, bez ikakvog tehničkog održavanja. Samo ova dva parametra nam govore do kakvog inovaciono-konstruktorskog podviga su došli naučnici iz CKB „Rubin“ koji su se prihvatili ovog gigantskog posla.

U ispitivanju IBR „Skif“ upotrebljena je specijalizovana dizel-električna podmornica „Sarov“, koja je dostavila kontejner se ovim izuzetno opasnim tovarom na morsko dno. Sa obzirom na dubine na kojim će se bazirati raketa „Skif“ učešće u celom poduhvatu je uzela i specijalna atomska podmornica za rad na velikim dubinama AS-12 „Lošarik“ koji može da se spusti na dubinu i do 6000 metara.

Zadatak apsolutne tajnovitosti lokacije na kojoj će se nalaziti kontejner sa IBR „Skif“, rešen je veoma lako. Podmornica koja transportuje kontejner sa ovom raketom dolazi do zadate tačke pod vodom, gde ga otpušta i on pada na dno. Dakle veoma prosto. Nisu potrebni nikakvi dodatni montažni radovi. Kontejner se jednostavno samo odloži na dno.

Prilikom prijema komande za lansiranje rakete, kontejner se vertikalno uspravlja i priprema raketu za start. On se potom odvaja od morskog dna, i u takvom položaju se kreće ka površini vode. Kada dostigne dubinu od oko 50 metara, raketa se lansira tako što se aktivira akcelerator na čvrsto gorivo koji raketi obezbeđuje da u stabilnim uslovima napusti vodenu površinu.

Uostalom, sličan mehanizam imamo i prilikom lansiranja IBR koje su bazirane na podmornicama. Još jedna važna stvar vezana za „Skif“ je ta što kontejner sa raketom može komotno da izađe i na površinu vode, i da u uslovima koji su isti kao kod kopnenih IBR, izvede nadvodno lansiranje koje je sa tehničke strane svakako sigurnije nego kada se raketa lansira u podvodnim uslovima.

Kod strategijskih podmornica to i nije baš preporučljivo radi velike mogućnosti njenog otkrivanja prilikom lansiranja IBR i dovođenja u rizik kako brojne posade na podmornici, tako i neprocenjivo vrednog tehničkog potencijala kakav je svakako strateški nuklearni podvodni raketonosac.

Šta nam još donosi ovakav način baziranja i upotrebe rakete „Skif“? Ona se ogleda u maloj ceni njenog koštanja. Naime, eksploatacija IBR „Skif“ posle postavljanja na mesto njenog borbenog dežurstva je apsolutno besplatna! Po ovom parametru ova vrsta oružja se fundamentalno razlikuje od strategijskih nuklearnih podmornica, koje su naoružane interkontinentalnim balističkim raketama sa nuklearnim bojevim glavama.

Razmeštanje ovih raketa u blizini teritorijalnih voda „uslovnog“ neprijatelja se neće izvoditi. To u krajnjoj liniji i nije toliko sigurno sa aspekta tajnovitosti, jer se u takvim uslovima ulazi u zonu protiv-podmorničke odbrane koja je koncentrisana na prilazima obalama drugih zemalja, Tu je i dalje na snazi međudržavni sporazum potpisan 1970. godine, a koji zabranjuje razmeštanje nuklearnog naoružanja na 20km od morske obale. Pretpostavka je da će podvodno područje Arktika biti strateška tačka za razmeštanje većeg broja ovih raketa. Jednostavno, preko Arktika vode najkraći raketni koridori, putem kojih se u najkraćem vremenskom roku može nuklearno pokriti ceo američki kontinent. Ova mogućnost je od izuzetnog značaja, kada je u pitanju odvraćanje neprijatelja od suludih poteza.

Postoji opravdana bojazan da će SAD jednostrano izađi iz Dogovora o raketama kratkog i srednjeg dometa. Najbolji dokaz da SAD ozbiljno razmišljaju o takvoj mogućnosti je potez američkog Kongresa koji je izdvojio 58 miliona dolara za razvoj balističkih raketa srednjeg dometa. Ukoliko dogovor bude prekršen, onda nema sumnje da će Amerikanci rasporediti veći broj ovih raketa na prostor Evrope.

Rezultat svega ovoga će biti znatno skraćenje vremena za doseg potencijalnih ciljeva u evropskom delu Rusije. Dakle, zahvaljujući razvoju IBR „Skif“, Rusi će naći veoma elegantno rešenje koje će simetrično skratiti vreme koje je neophodno da se dosegnu ciljevi na američkom kontinentu, dok se istvoremeno neće izaći iz okvira gore navedenog sporazuma. Šah-mat u dva poteza.

Napominjem da razmeštanje IBR „Skif“ nije jedino rešenje za efikasne kontramere ako SAD unilateralno izađu iz sporazuma i krenu da gomilaju svoje nuklearne potencijale u Evropi. Na Arkitku se u tom slučaju planira i razmeštanje mobilnih IBR kopnenog baziranja „Kurьer“ koje su naoružane monolitnim bojevim glavama snage i do 300Kt. Rusija veoma lako može da obnovi proizvodnju ovih devastirajućih sistema, i da u veoma kratkom vremenskom roku osposobi nekoliko raketnih pukova sa desetinama mobilnih lansera, koje bi koncentrisali na prostor Arktika.

(rs.rbth.com)