Američki ekspert, Engdal: SAD pokušava da zatvori rupe na svom „Titaniku“, ali im sada ništa više ne može pomoći!

Poznati američki ekonomista i politikolog Frederik Vilijam Engdal objavio je knjigu „Vek rata“ u kojoj je analizirao  događaje koji su dali pečat minulom stoleću.

Sa njim je – o knjizi i aktuelnoj međunarodnoj situaciji razgovarao Sergej Pravosudov.

U čemu je bio smisao dva napada SAD na Irak?

Irak je 1990. godine imao veoma veliki spoljni dug i vlasti SAD su nagovestile Sadamu Huseinu da neće imati ništa protiv ako on opljačka Kuvajt. Međutim, kada je Irak zaista napao Kuvajt, SAD su mu objavile rat.

Karakteristično je što su taj rat isfinansirali saveznici SAD: Nemačka, Japan, Saudijska Arabija i Kuvajt. Zajedno su platili Amerikancima 54,5 milijardi dolara. SAD su, zahvaljujući tome, operaciju „Pustinjska oluja“ završili sa čistim profitom od 19 milijardi dolara.

Taj rat je SAD bio potreban radi jačanja pozicija na Bliskom Istoku i za zastrašivanje saveznika u Evropi i Aziji. Isti su bili i uzroci rata vođenog 2003. godine.

Zbog čega su SAD dozvolile nagli pad cena nafte krajem prošle godine s obzirom da je to dovelo do takođe naglog pada investicija u proizvodnju nafte iz škriljaca? Pogotovo što su mogle da svoje terroriste iskoriste za napade na nalazišta nafte u Iraku, Nigeriji, Angoli, Alžiru i drugim zemljama…

Strategija Stejt departmenta i CIA bila je u tome da Saudijska Arabija obori cene nafte radi vršenja pritiska prvenstveno na Rusiju, ali i na Iran i Venecuelu. Čini mi se da prilikom kovanja tog plana naftu iz škriljaca nisu uzeli u obzir. Ne treba potcenjivati glupost ključnih figura u Vašingtonu, ali ni precenjivati.

Možda te figure zaista veruju da ExxonMobil,Chevron i BP mogu izdržali pola godine niskih cena. Pogotovo što su u sektoru nafte iz škriljaca glavne srednje i male kompanije.

Velika nafta se već povukla u zadnji plan. Shell je investicije u naftu iz škriljaca nazvo svojom najvećom greškom i izašao iz tog posla čim su cene nafte pale.

Teroristički napadi na naftovode i mesta eksploatacije mogu se uskoro obnoviti. Strategija Vašingtona je – slomiti Rusiju.

To je cilj grupe unutar vojno-industrijskog kompleksa – Lockheed-Martin, Boeing, Raytheon,General Dynamics itd i banaka sa Wall Street kojima je potrebno uništenje Rusije iz geopolitičkih razloga.

Geopolitički gledano, Rusija je sa povratkom Vladimira Putina na položaj šefa države počela da odbija da klekne i da bude vazal Zapada. Odbija i da pravi kompromise povodom pitanja koja zadiru u njenu bezbednost, u pitanja kao što su protivraketna odbrana i preventivni nuklearni udar SAD.

Pretnju hegemoniji američke elite predstavljaju: jačanje ekonomske, političke i vojne saradnje i kooperacije Rusije i BRIKS-a i Rusije i Kine. A takođe: Evroazija objedinjena ekonomski i finansijski, a još i vojno nezavisna (pored ostalog, zahvaljujući vojnim mogućnostima Rusije).

Vašington je eliminisao nezavisnu odbranu Evropske unije još pre 20 godina, posebno sa potpisivanjem Mastrihtskog sporazuma. Sada EU žalostivo predlaže formiranje armije nezavisne od NATO, a Vašington se na to samo smeje.

Međutim, Rusija sve jače privlači nemačku industriju. Kako je procenio šef američke privatne obaveštajno-analitičke kompanije Stratfor, Džordž Fridman, strategija SAD se već sto godina svodi na onemogućavanje svakog zbližavanja Rusije i Nemačke.

Eto zbog čega je Vašington, po mom mišljenju, naložio Saudijskoj Arabiji da obori cene nafte. Nije zato stvar u bankrotstvu naftnih kompanija koje se približava, već u problemima imperije elite SAD  koja se svuda ruši: Sirija za nju ne radi, Egipat za nju ne radi, Turska za nju ne radi, BRIKS stvara novu bankarsku infrastrukturu izvan kontrole MMF  i Svetske banke.

Grupa američkih oligarha pokušava da zatvori rupe na svom „Titaniku“. Sada im više ništa ne može pomoći. Ljudi su postali previše pametni…

(Fakti)