Energetski rat SAD i Evrope

Piše: Bojan Bilbija

Evropski investitori dobili su „zeleno svetlo“ Brisela za izgradnju gasovoda „Severni tok 2“. S obzirom na to da su već uložili više od milijardu evra u ovaj projekat, teško je očekivati da bi od njega odustali.

To je dobra vest za Rusiju i Evropu – za prvu to znači širenje tržišta i nove poslove koji će podići rusku ekonomiju, dok je za drugu to prilika da ojača energetsku stabilnost, poveća konkurentnost na svetskom tržištu i obezbedi više profitabilnih radnih mesta.

Loša vest je jedino za Vašington, jer „Severni tok 2“ znači veću povezanost Rusije i EU i obostrano jačanje ova dva globalna američka konkurenta. Ma ko šta o tome mislio, Brisel je Vašingtonu dobar samo dok se kreće u koordinatama omeđenim američkim interesima.

Čim počne da radi samostalno, od „partnera“ se pretvara u protivnika. Utoliko opasnijeg, jer je EU sila koja, pod izvesnim uslovima, može stati rame uz rame sa SAD.

RAZLOZI AMERIČKOG DERTA

Projekat rusko-evropske – a suštinski evroazijske – energetske saradnje, verovatno je i najopasniji po američke interese, jer istovremeno jača i Brisel i Moskvu, dok Vašington ostaje po strani. Gasovod „Severni tok 2“ predstavlja proširenje već postojećeg cevovoda „Severni tok“, dugačkog 1.222 kilometra i kapaciteta 55 milijardi kubnih metara godišnje, koji dnom Baltičkog mora vodi od Rusije do Nemačke.

Nastavkom ovog projekta, koji će kapacitete duplirati na 110 milijardi kubika godišnje, otvara se niz mogućnosti evroazijskog partnerstva, gde je neizostavan konstituent i Kina. A to stratezima iz Vašingtona liči na antiameričku urotu na koju gledaju sa zabrinutošću i podozrenjem.

Svakako da su u pravu: iako „Velika Evroazija“ nije primarno usmerena protiv Amerikanaca, ona ih u najvećoj meri isključuje iz poslova na kontinentu, ili ih stavlja u poziciju mlađeg partnera. U ovom svetlu treba posmatrati i diplomatsko-obaveštajnu ofanzivu SAD u čitavoj Evropi, gde se države po hitnom postupku primaju u NATO, a ruski i kineski uticaj suzbija po svaku cenu. Možda jedini nedostatak ove strategije je u tome što ona ne može biti dugog daha – Peking i Moskva sa uživanjem posmatraju kako Amerikanci izgaraju do maksimuma i troše ogromne i sve oskudnije resurse – u geopolitičkom ratu koji ne mogu dobiti.

Rusija je ohrabrena vešću da je Evropska komisija dobila mandat da pregovara sa njom o projektu „Severni tok 2“. Uprkos žestokom otporu američkih satelita, Poljske i baltičkih zemalja, većina država EU, na čelu sa Nemačkom, nedvosmisleno se odredila u korist ovog projekta.

Budući gasovod je dalekosežno strateški značajan i iz još jednog razloga: u slučaju njegovog puštanja u pogon, kao i južnog cevovoda „Turski tok“, tranzit ruskog gasa u Evropu preko Ukrajine biće obustavljen 2019. godine.

To će Vašingtonu oduzeti dosadašnju mogućnost da preko Kijeva ima važnu polugu pritiska na Moskvu, a Briselu će doneti olakšanje, jer Ukrajina više neće biti tako velika prepreka za saradnju sa Rusijom. Drugim rečima, ukrajinski problem tada će moći da bude rešen – na ovaj, ili onaj način.

PARTNERI U ISPLATIVOM POSLU

Prošle nedelje i evropski komesar za energetiku Maroš Šefčović potvrdio je da je dobijen mandat za pregovore sa Rusijom. Još u aprilu kompanija „Nord Stream 2 AG“, sa sedištem u Švajcarskoj, potpisala je ugovore sa pet evropskih partnera: „Engie“ (Francuska), OMV (Austrija), „Royal Dutch Shell“ (Holandija i Velika Britanija), „Uniper i Wintershall“ (Nemačka). Ove kompanije su se obavezale da ulože polovinu od ukupno 9,9 milijardi evra, dok će ostatak dati ruski „Gazprom“.

„Sav novac, kako je i planirano, uplaćen je na račune ’Nord Stream 2 AG’“, izjavio je 15. juna potpredsednik „Gazproma“ Aleksandar Medvedev. Prema njegovim rečima, „projekat u potpunosti ispunjava zahteve evropskog zakonodavstva, jer se realizuje u skladu sa normama koje su važile i za ’Severni tok 1’“.

Ne treba posebno naglašavati da su države čije kompanije učestvuju u izgradnji gasovoda najveći zagovornici „Severnog toka 2“, a njima treba dodati i još dve nemačke kompanije, E.ON i BASF, koje će učestvovati u distribuciji gasa. Na deo profita računa i Švedska, jer će gasovod prolaziti njenim vodama, a u ovoj zemlji biće i deo kapaciteta za izgradnju cevovoda.

Tako je zaokružena konstrukcija od koje svi profitiraju i, što je još važnije, gde Rusija i ostatak Evrope nastupaju kao partneri u isplativom poslu. Za razliku od američkih planova za isporuke tečnog gasa Evropi, gde bi lavovski deo profita uzimala jedna strana, a energent bi bio daleko skuplji nego onaj koji nudi Rusija iz sibirskih nalazišta.

Zato je Evropa, kako piše Tanja Vujić u „Politici“, poručila Vašingtonu da sama bira energetske partnere, a ne bira joj ih Amerika: „To je ono što zvaničnom Vašingtonu poručuju vlade u Beču i Berlinu u najnovijoj fazi zaoštravanja transatlantskih odnosa. Povod za neuobičajeno oštro obraćanje Austrije i Nemačke Americi jeste odluka Senata SAD da velikom većinom glasova (98 od 100) u četvrtak odobri novi paket sankcija protiv Rusije, povodom navodnog mešanja Moskve u novembarske izbore za Belu kuću.“

Okosnica novih antiruskih sankcija Amerike, kako se navodi, jeste namera Vašingtona da oštro kažnjava firme koje sarađuju sa ruskim energetskim kompanijama, kao i aktere gradnje gasovoda „Severni tok 2“. Otpor američkim namerama izrazili su austrijski kancelar Kristijan Kern i nemački ministar inostranih poslova Zigmar Gabrijel u zajedničkom saopštenju. „Snabdevanje energijom Evrope je stvar Evrope, a ne SAD.

Ne možemo prihvatiti pretnje nelegalnim ekstrateritorijalnim sankcijama protiv evropskih kompanija koje učestvuju u razvoju energetskog snabdevanja Evrope. Iza tih sankcija stoji namera Vašingtona da obezbedi nove poslove američkim naftnim i gasnim kompanijama nauštrb drugih“, stoji u saopštenju Kerna i Gabrijela, koji su još ocenili da Vašington vrši novi „politički pritisak“ na Evropu i njene strateške interese.

„Pretnja da će nemačke, austrijske i druge evropske kompanije biti izložene sankcijama na američkom tržištu samo zato što učestvuju u gasnim projektima poput ’Severnog toka 2’ zajedno sa Rusijom, ili ih finansiraju, dodaju apsolutno novi izuzetno negativni aspekt odnosima između SAD i Evrope“, ocenili su Kern i Gabrijel.

I nemačka kancelarka Angela Merkel izrazila je zabrinutost zbog predloga iz Vašingtona da se kažnjavaju svi koji učestvuju u investiranju, prodaji, iznajmljivanju ili obezbeđivanju „roba, usluga, tehnologija, informacija ili podrške“ projektima čiji je cilj izvoz energije iz Rusije. „To se ne sme dogoditi. Mi smo generalno protiv sankcija sa ekstrateritorijalnim efektima, što znači sa posledicama po treće zemlje“, upozorio je portparol vlade Štefen Zajbert, prenosi „Politika“.

ULOGA KATARA U PORUCI EVROPLJANIMA

U svemu ovome ne treba zaboraviti ni ulogu Katara, kao snabdevača tečnim gasom koji pokriva 23 odsto uvoza EU. Iznenadna kriza, nakon posete američkog predsednika Donalda Trampa zemljama Persijskog zaliva, gde je Katar osumnjičen sa „saradnju sa teroristima“, pre bi mogla da liči na poruku evropskim liderima – koji na ozbiljno povećanje isporuka ruskog gasa ne mogu da računaju pre 2019. godine – nego za zabrinutost Vašingtona za terorističke pretnje.

Uostalom, mnogo je veća odgovornost SAD za nastanak i jačanje Islamske države, nego svih Arapa i Evropljana zajedno. Amerikanci žele da odseku velikog snabdevača od evropskog tržišta – u trenutku kada nude svoje usluge. Zato i ne čudi što se Evropljani sve jasnije okreću Rusiji, kao jedinom pouzdanom energetskom partneru, koji je uz to i dovoljno jak da fizički zaštiti svoje isporuke.

Vašington će, naravno, nastaviti da pritiska Evropu da odustane od energetske saradnje sa Moskvom, objašnjavajući to i bezbednosnim pitanjima. Svakako da nije slučajno što se NATO instalira u svim područjima gde treba da prođu ruski gasovodi. Ukrajina, Baltik, Balkan, to su dodirne tačke između Rusije i EU, i zaista je čudno da Brisel do sada nije imao mudrosti i čvrstine da zaštiti svoje vitalne interese.

Tolika količina veštački izazvane nestabilnosti na samim granicama EU, kao i unutar njih, dugoročno vodi ne samo produbljivanju ekonomske krize već preti i opstanku evropske zajednice. Možda je krajnji čas da se Evropa razbudi i više okrene realnim partnerima sa Istoka, koji će uvažavati njene legitimne interese. I, naravno, da se spremi da odbija pritiske Vašingtona, što oštra saopštenja Berlina i Beča sada i potvrđuju.

(Pečat)