Ljubiša Ristić otkriva: Sav ovaj nered na Balkanu je samo pozicioniranje pred veliki dogovor Rusije i SAD- Evo šta će se dogoditi sa Srbijom..

Kada je nakon Titovog balansiranja na Balkanu sve „otišlo dođavola“, a Jugoslavija kao veliki istorijski eksperiment nije uspela da preživi promenu do koje je došlo u svetu posle ujedinjenja Nemačke, napravljene su „banana državice“ u kojima danas živimo i tu se sada vodi borba oko uticaja, kaže Ljubiša Ristić, naš poznati pozorišni režiser.

Ristić je, gostujući u emisiji „Sputnjik intervju“, govorio o značaju Dana pobede nad fašizmom, prisećajući se svojih roditelja koji su bili borci Makedonsko-kosovske proleterske brigade, ali i izneo svoje viđenje geopolitičke situacije u svetu i regionu.

– Mislim da je sva ta napetost između velikih sila lažna slika i da se obnavlja pradavni dogovor o tome da je ovde na Balkanu zona uticaja 50-50. Verovatno nas očekuje stabilan period u kojem će doći do sporazuma da ovde niko ne može da prevlada.

Kome će pripasti Srbija?

– Srbija je tu jedina strateški bitna, zbog moravsko-vardarske doline, zbog Dunava. Tu ne mogu da se odreknu uticaja ni zapadni vojni savez, ni Rusija. Ja mislim da će tu doći do dogovora da se tu obnovi odnos koji je nekada bio balansiran, 50-50…

Što i jeste naša politika…

– I ako nije, postaće, jer drugog izlaza nema. Nije rešenje da se ovde vodi rat zato što je neko prišao jednoj strani. A sve ovo što vidimo kao zaoštravanje – neko huška Albance, neko pravi probleme u Makedoniji, neko pomaže turbulencije u Srbiji, neko hoće trvenja u BiH, u Hrvatskoj padaju vlade svakog ponedeljka – to je sve neka vrsta pozicioniranja pred velike pregovore do kojih mora doći, velikog dogovora.

A mi moramo da budemo strpljivi i da vodimo računa o tradiciji trezvenog promišljanja svoje svetsko-istorijske pozicije, svog opredeljenja za pravu stranu unutar svetskih sukoba, borbe za pravdu, za narode, za obične ljude. To je ono čemu nas uči 9. maj. To je verovatno najsvetliji trenutak čovečanstva u poslednjih 100-200 godina u kojem se svet ujedinio protiv jednog velikog zla.

Istraživanje RT je pokazalo da polovina anketiranih u Evropi smatra da su najveći doprinos pobedi dale SAD, a tek 15 odsto veruje da je i Sovjetski Savez tu odigrao neku ulogu. Je li to ona priča o redovu Rajanu?

– Jeste, jer to Holivud promoviše. To je kultura u kojoj svi rade ono što treba za svoju zemlju. Sa druge strane vidimo da je prvi put posle četrdesetih godina u interesu svih da se stvori jedna velika svetska koalicija koja će da savlada zla koja su se u svetu pojavila.

A ta koalicija je jedina moguća. To je i Kina, i Rusija, i Indija, i Amerika, i Evropa, da savlada glad u svetu, ekološke probleme…

Terorizam…

– Terorizam je najmanji od tih problema, zato što je terorizam uglavnom organizovan od strane velikih. On se ne pojavljuje spontano. Nema više spontanih stvari u današnjem svetu: nema ni spontanih omladinskih pobuna, ni spontanog terorizama, sve je manje-više pod kontrolom moćnih država, njihovih organizacija, službi. Svet je danas veoma kontrolisan, ali se razvija nekontrolisano. Imaće ovaj svet i sedam-osam milijardi ljudi koje treba nahraniti i obući, stvoriti im uslove za život. Nemoguće je tako ogromno bogatstvo na jednoj strani i tako ogromno siromaštvo na drugoj.

To su ozbiljni problemi, koji neće moći da budu rešeni, ako se sve ove velike države ne udruže kao što su se udružile protiv nacizma. Mislim da svetom ipak polako prevladava razum i da će doći do velike i ozbiljne saradnje velikih i ozbiljnih država – reći ću jednu jeretičku stvar – na korist malih država. Veoma je korisno da se veliki sporazumeju i da ne biraju svoj prostor sukoba na teritorijama malih zemalja koje su na pogrešnom mestu, na važnom geostrateškom mestu kao što su Srbija, Liban, Sirija, kavkaske države.

Ne očekujem. Ali smatram da je prošao period u kojem su se SAD rukovodile konceptom obuzdavanja Rusije.

Svet u kojem postoje hidrogenske, atomske bombe je opasan svet. A politika u kojoj su velike sile sarađivale u proizvodnji atmosfere straha je ipak donela 50 godina kakvog-takvog svetskog mira u kojem je bilo mnogo lokalnih ratova.

Ali postoji jedna konstanta u svemu tome – svet je imao visoko razvijeni sever i jedan enormno nerazvijeni jug, koji se tokom decenija odjednom oslonio na noge, postao ekonomski moćan.

I sad imate zemlje koje su bile nerazvijene, kao što su Kina, Indija, Rusija, i sa druge strane SAD i Evropu koje moraju da shvate ono što je Kina shvatila još u vreme Deng Sjaopinga: da je prva stvar zaustaviti sve sukobe sa susedima, zaustaviti svu nepotrebnu potrošnju na rat i na sukobe, učvrstiti mir na granicama da bi se mogli nesmetano razvijati. A ko to nije uradio? Ko je zakasnio, ko se oslonio na silu i mišiće? Pa SAD.

Oni zaostaju 15 godina u reformi svog društva i svoje svetsko-istorijske pozicije. Deo njihovog establišmenta je shvatio da zaostaje i da moraju da hvataju korak sa svetskim silama koje su sprovele svoje reforme. Ono što mi sad posmatramo jesu pripreme SAD da izvedu reformu svog društva kako bi mogli da sarađuju sa silama kao što su Rusija, Kina, Indija.

Hoće li u okviru balansiranja 50-50 na Balkanu ostati iste granice?

– O kakvim granicama govorimo? Mi imamo problem na Balkanu u bivšoj Jugoslaviji što imamo NATO sa obe strane svih tih granica: u Makedoniji, pa u Srbiji na Kosovu, u Sloveniji, Hrvatskoj, BiH, pa evo sad ćemo imati u Crnoj Gori. To je za NATO jedinstvena operativna zona. Sada se postavlja pitanje šta je sa onih drugih 50 odsto, da li je u Nišu vojna baza ili nije.

Tu se neka ravnoteža uspostavlja i uspostaviće se i ono što smo gledali na paradi u Moskvi je upozorenje da se ozbiljno misli o svojim interesima, kao i ono što smo videli na maloj paradi u Nikincima. Danas u ovoj razbijenoj Jugoslaviji koje je sastavljena od smešnih kockica koje čine region, važno je da se otklone napetosti, da se otklone razlozi za postojanje stranih trupa i da se taj region vrati periodu u kojem je Jugoslavija bila svoja na svome.

Da li će to biti u okviru EU, ja lično sumnjam, ali sigurno da kod nas sve zavisi od ozbiljnog, pametnog, balansiranog dogovora između dve osnovne velike sile – Rusije i SAD, u čemu Evropa baš nema mnogo glasa, a Kina takođe traži svoj glas i svoje mesto, jer ima svoje strateške, naročito ekonomske interese u našem regionu.

(Sputnik)