„Proveo sam 12 godina u komi i slušao majku kako se moli da umrem!“

Martin Pistorius bio je potpuno zdravo dete koje je živelo sa roditeljima u Južnoj Africi. Kad je imao 12 godina, 1988., ‘napala’ ga je misteriozna bolest, čiji su prvi simptomi bili grlobolja, pa konstantna pospanost, da bi s vremenom postao nepokretan. Lekari su smatrali da boluje od kriptokokalnog meningitisa i poslali ga kući da dočeka smrt. No niko nije očekivao ono što je usledilo …

Kod kuće je porodicu razvila poseban način nege za Martina. Roditelji su ga kupali, hranili i okretali svaka dva sata kako ne bi oboleo od dekubitusa. Nakon dve godine u komi, Martin se pomalo počeo vraćati k svesti, te je sa 16 godina postao potpuno svestan situacije.

No to nije niko znao, jer i dalje nije mogao niti malo pomerati telo, te je trebalo proći još 10 godina pre nego što će moći da komunicira sa bilo kim.
Inače, tokom dana su roditelji Martina ostavljali u Centru za negu, a Martin tvrdi da su ga tamo zlostavljali zaposleni: „Bilo je užasno.

Naravno da je mojim roditeljima bilo strašno kad su to otkrili i moj otac je sve prijavljeno, no oni sve poriču, te pravda nikad neće biti zadovoljena.

Ljudi u tom centru bi me vukli za kosu dok mi oči ne bi počele suziti, udarali bi mi metalnom kašikom po zubima terajući me da jedem …. a kad bi mi bilo slabo, derali bi se na mene. Znao sam da bi, ako bih se rasplakao, sve bilo još gore.

Terali bi me da pijem vreli čaj ili bi me hranili sve dok mi ne bi pozlilo, a zatim bi me šamarali, derali se na mene i terali me da se osećam bezvredno. Seksualno su me napadale i žene koje su se trebale brinuti za mene.

Jedna bi došla u sobu i opkoracila me, te simulirala seks, te bi me dodirivala na neprikladan način.

Ništa me nije moglo naterati da se osećam bespomoćnije, a samo sam želeo da pobegnem od tamo. „

Martin se priseća da je jedan manje strašan oblik zlostavljanja bio kad bi ga ostavili da satima sedi u invalidskim kolicima ispred televizije, na kojoj je bio prisiljen gledati dečiju emisiju s dinosaurom Barneijem. Najbolnije iskustvo mu je bilo kad ga je posetila majka i tiho mu rekla: „Nadam se da ćeš umreti“.

S vremenom je Martin naučio kako se isključiti iz svih gadarija koje su mu se dešavale, kako bi ostao pribran. No nije se želio u potpunosti isključiti, nego je počeo iskušavati metode kako pokazati što misli.

Zahvaljujući ovim pokušajima, počelo je dolaziti do malih neuroloških pomaka na bolje. Kad je imao 25 godina (2001.) u tolikoj meri mu se poboljšalo stanje, da je njegov terapeut primetio da Martin pokušava da komunicira sa drugima.

Ubrzo je dobio kompjuter s komunikacionim softverom, zahvaljujući kojem i danas komunicira s drugima. 2008. godine upoznao je buduću suprugu radi koje se preselio u Veliku Britaniju, a od 2011. godine povratio je i delimičnu kontrolu nad glavom i rukama.

Iste godine objavljena je i njegova autobiografija ‘Ghost boi’, po kojoj je moguće da će biti snimljen i film.